U Microsoft razvojnom centru u Beogradu radi 42 mladih i ambicioznih genijalaca. Prosečna starost u timu 28 godina. Naš centar među četiri najuspešnija u svetu. Prostor, nameštaj i atmosfera podešeni su tako da radnike ne ometaju dok misle. Njihovo je samo da sede, pogleda prikovanih za monitore, prstiju za tastature. Ovako izgleda svakodnevna radna atmosfera u razvojnom centru Microsofta, u kome je zaposleno 42 mladih i ambicioznih informatičara.
Bili su najbolji đaci Matematičke gimnazije, vrhunski studenti Elektrotehničkog, Matematičkog ili Fakulteta organizacionih nauka, osvajači 10 medalja na matematičkim olimpijadama. A onda su, usred Beograda, našli posao kakav su mogli da zamisle u Silicijumskoj dolini, na primer. Onoj pravoj, kod San Franciska.
– Pre pet godina, kada je otvoren razvojni centar, u njemu je radilo petoro ljudi – priča nam Milan Novaković, jedan od članova ovog tima. – Vremenom se tim uvećavao i sada nas ima 42. U jednom trenutku je 18 kolega otišlo da radi u američku centralu „Majkrosofta“, pa su na njihovo mesto došli novi ljudi. Stalno se podmlađujemo. Sada nam je prosečna starost 28 godina. Samo troje kolega prešlo je tridesetu.
A uspesi koje su ovi mladi genijalci postigli zatekli su i čelne ljude Microsofta. Tako je srpski razvojni centar, jedan od dvadesetak u svetu, dospeo u sam vrh – među četiri najbolja. Ljuti konkurenti su im kolege iz Indije, Kine i Izraela. Sve druge ostavili su za sobom.
– Radili smo komponente za najpoznatije svetske Microsoft proizvode – objašnjava Milan Stojić, još jedan Milan u timu. – U Beogradu su nastali delovi Windowsa 7, Officea i SQL-a. Razvili smo tehnologiju prepoznavanja rukopisa za matematičke jednačine tako da ljudi mogu rukom da napišu jednačinu i nju će kompjuter prepoznati i uneti, bilo u „vordu“, programu za obradu teksta ili u nekoj drugoj aplikaciji koja može jednačinu i da izračuna.
Razvili su i alatke koje prepoznaju sedam evropskih jezika, i one su integrisane u Windows 7. Oni su tvorci i prepoznavača za rusku i srpsku ćirilicu.
Poslednje na čemu rade je usavršavanje programa za prepoznavanje jednačina. U jednostavnijoj formi, on već može besplatno da se koristi, ali uskoro će izaći verzija koja će napisanu matematičku jednačinu rešavati red po red. To će, kažu, biti velika pomoć u razumevanju gradiva i za đake i studente, ali i za nastavnike.
Ove mlade stručnjake, zagledane u brojke na ekranu, ne pitamo za platu, ali po odgovoru da bi ih samo profesionalni izazov mogao odvesti u inostranstvo, naslućujemo da je daleko od srpskog proseka.
– Zadovoljni smo poslom u Beogradu. Sedimo u nekoj maloj Srbiji, za svojim kompjuterom, i imamo mogućnost da makar malo menjamo svet – slažu se dvojica Milana. – Ono što izađe iz našeg centra koriste milioni ljudi na planeti.
A posao je, objašnjavaju, organizovan tako da se dobro vidi kada je neko uspešan i vredan. Takvi brzo i napreduju. Ali i te kako se vidi i kada neko zabušava. Mada, to se, kažu, retko dešava.
– Radio sam na fakultetu kao asistent jednu godinu. I tek posle tog iskustva video sam koliko je ovde sve drugačije – kaže Milan Novaković. – Ovde ne razmišljam da li je dotrajao kertridž za štampač ili o sličnim sitnicama. Kada dođeš, dobiješ sve uslove za rad. Bace te u vatru i puste da se snalaziš.
Slične su priče svih Milanovih kolega u razvojnom timu. Zadovoljni su poslom. Dok rade, zamišljeni su nad problemom koji rešavaju, a u pauzama nasmejani dok se odmaraju u sobi opremljenoj za relaksaciju.
Ne razmišljaju, tvrde, o promeni radnog mesta, jer im je to što su deo ovog elitnog tima, naglašavaju, i izazov i odgovornost.
Igrice u pauzi
Pored radnih soba, u razvojnom centru opremljena je i prostorija za relaksaciju. U njoj, zavaljeni u lazy begove, igraju video igrice i druže se. Imaju i veliku kuhinju, krcatu hranom i pićem, da sve bude pri ruci. A poseban kuriozitet su radne stolice – svaka anatomski oblikovana prema onome ko na njoj sedi.
Izvor: Večernje novosti
