IVAN ima 16 godina, jedinac je, učenik gimnazije, i već nekoliko meseci leči se od bolesti zavisnosti od Interneta.
Roditelji su ga odveli u defektološko savetovalište tek kada su na polugodištu videli niz jedinica u đačkoj knjižici i shvatili da dva meseca nije išao u školu. Ivan je priznao da je svakog jutra išao do škole, a zatim se vraćao kući na „četuje“, igra igre, doteruje profil na „Fejsbuku“… Kada su časovi bili popodne, radio je isto, ali u igraonici u blizini škole. – Tu ima i krivice razrednog starešine koji roditelje nije obavestio da dete ne ide na časove, a delom su krivi i roditelji koji nisu primetili da se dete promenilo – kaže Milan Radovanović, specijalni pedagog u defektološkom savetovalištu „Entera“. – Najveći broj roditelja dolazi na tromesečju ili polugođu, kada otkriju kako im je dete provodilo vreme. I očekuju da čarobnim štapićem rešim stvar.
Prema istraživanju beogradskog Filozofskog fakulteta, u Srbiji svaki peti đak osnovne škole dnevno provodi više sati ispred kompjutera. Inače, zavisnici od video-igara i Interneta u Srbiji razlikuju se od onih u svetu. U drugim državama zavisnici su podjednako i mladi i stari, muškarci i žene, intelektualci i neobrazovani. Kod nas su na igre najviše „navučeni“ muškarci od 16 do 26 godina.
– Zajedničko im je da skoro nijedan nije zaradio ni dinar u svom životu – kaže Radovanović, kroz čiju je ordinaciju u poslednjih šest godina prošlo stotine zavisnika. – Nemaju radne navike, celog života su sve dobijali od roditelja i nisu sposobni da ocene vrednost novca. Zbog toga često primenjujem radnu terapiju, pored čitanja, bavljenja sportom i šetnji na suncu.
Lečenje internet-zavisnika od socijalnih mreža, kao i „gejmera“, uglavnom je mučno i dugotrajno, a mnoge posledice ostaju zauvek. Najveći problem je što zavisnici do kraja života moraju da planiraju dan, vode strogo organizovan život i više ne smeju da dolaze u kontakt sa sadržajima na Internetu.
DAN PRED MONITOROM
TEŠKO je odrediti gde je granica, odnosno kada sedenje ispred računara prelazi u bolest. Stručnjaci se, ipak, slažu da je normalno trećinu slobodnog vremena provoditi ispred kompjutera. Neki od pacijenata bili su na socijalnim mrežama dnevno 16 časova ili igrali igre 40 časova, a zatim tonuli u san.
“MIŠ“ KAO DRUG
DA je Vuk (6) zavisnik od video-igara, otkriveno je tek kada su na testu za školu lekari ustanovili da ima sužene zenice od gledanja u monitor. Roditelji su bili ponosni što je njihov sin sa dve i po godine umeo da manipuliše „mišem“ i bili su ubeđeni da video-igre razvijaju motoriku i reflekse. Vuk nije imao nijednog druga i nikakva interesovanja, jeo je i razgovarao samo o igrama, a koristio je zvučne efekte umesto reči.
Izvor:Novosti
