pitanje:
Plasim se da pomislim na svoju buducnost, jer ocekivanja koja imam nisu ni nalik onome sto ce se zaista dogoditi. Jasno je u kakvom je stanju nasa drzava, i kakav je sistem u kojem ja kao pojedinac nista ne mogu. Sada zavrsavam treci razred gimnazije.
Solidan sam djak, trudim se, imam puno ambicija koje su sputane od strane sredine u kojoj zivim. Zanima me psihologija, pedagogija, sve sto je vezano za rad sa ljudima. Medjutim, problem je takav da posle zavrsenog fakulteta necu naci posao. Moji roditelji kazu da je grad u kojem zivim mala sredina da ima puno onih koji su zavrsili psihologiju a ne rade, i da cu ja biti jedna od njih. Svesna sam toga, ali kada malo dublje razmislim o realnosti u kojoj zivimo, bilo koji fakultet vise ne garantuje siguran posao. I cemu onda sve to ? Zasto zavrsavati fakultet, osim iz licnih razog, zbog znanja itd. ? Koja je poenta svega, kad ja sa 18 godina osecam toliku gorcinu i razocaranje da se plasim toga sto sledi. Nekako mi se cini da Srbija nece skoro pronaci put ka necemu boljem. Iskreno najvise bih volela da posle zavrsene srednje skole odem u inostranstvo, tamo cu bar nesto raditi, a ovde cu ostati niko i nista…. Ako smatrate da nisam u pravu, ili me mozete usmeriti da na neki drugaciji nacin razmisljam, molim vas recite mi. Sta mi predlazete oko fakulteta? Sa kojim fakultetom cu moci da nadjem posao i od toga pristojno zivim ? Unapred vam hvala!
odgovor:
Poštovana Violeta, izbori: studirati ili se zaposliti, ostati ili otići, šta studirati, su lični izbori koji najdublje izviru iz tebe same. Niko te odluke ne može doneti umesto tebe, a to je dobro, jer to znači da sama, slobodno, autentično, iskreno – donosiš odluke vezane za svoj život. Kao što si to sama lepo uvidela, život je neizvestan, u svakom pogledu, i ni jedan izbor ne daje ama baš nikakve garancije. To je tako i u Srbiji i u inostranstvu. U poslednjih par decenija, u svetu i kod nas su se dogodile velike promene u svetu rada i društvu uopšte. Pre 30-40 godina, je izbor određene struke ili profesije, skoro pa garantovao sa visokom izvesnošću mogućnost zaposlenja i višedecenijskog rada u određejoj oblasti, za određenu platu i sa određenim mogućnostima napredovanja. Taj sistem (u svetu i kod nas) je sa jedne strane bio dobar jer je bio stabilan i predvidiv, a sa druge je bio loš, jer nije omogućavao visoku pokretljivost radne snage i visoku fleksibilnost obrazovanja i napredovanja u raznim pravcima – kakvu omogućava današnji sistem (u svetu i kod nas). Danas se na tržištu rada (i u društvu) traže ličnosti spremne na borbu, na doškolovavanje (master studije, specijalizacije, kursevi) i to u različitim pravcima u odnosu na „osu“ osnovnih studija; ličnosti koje su spremne da tokom karijere promene više poslova, koje su fleksibilne, prilagodljive, a i kreativne (imaju kapacitet i spremne su da same kreiraju sebi određenu šansu za posao, napredovanje, zaradu i slično) a ne samo da pasivno čekaju šta će društvo, država ili firma da uradi za njih. Na primer, konkretno kada je reč o profesiji psiholog koju pominješ, danas daleko više nego pre 30-40 godina, ova profesija ima šansu na tržištu rada, istovremeno, ovi profesionalci će malo šta dobiti a mnogi neće dobiti ništa ako „čekaju posao“ (što je pojam koji je istorijski prevaziđen i neupotrebljiv u savremenim uslovima). Na primer, osim tradicionalnih mesta gde psiholozi mogu naći posao (dom zdravlja, bolnica, škola, vrtić, centar za socijalni rad, dom za decu, vaspitno-popravni dom, zatvor, starački dom, različiti humanistički i nastavnički fakulteti), danas se psiholozi zapošljavaju i u policiji, vojsci, marketinškim, PR i HR agencijama, zatim kao HR menadžeri u gotovo svakoj većoj radnoj organizaciji. A spisak mogućih usluga tj. proizvoda koje psiholozi kreiraju, smišljaju i iznose na „tezgu“, potencijalno je bukvalno nepregledan (psihoterapija, psihološko savetovanje, koučing, treninzi komunikacije, roditeljstva, sportska psihologija, grupe samopodrške, grupe ličnog rasta, on-line psihološke usluge…). Vrlo slično je i sa drugim profesijama, one su postale razgranate, dinamične, pokretljive, modularne, baš kao što je i tržište rada (i zarade) dinamično, retko bez rizika, složeno – koje generalno aktivnima, kreativnima, prodornima, samopouzdanima omogućava velike šanse, dok pasivnima, zatvorenima, uplašenima – zaista omogućava malo ili pak ne omogućava ništa. Srdačni pozdravi, Jovan Ratković.
