Nebojša Radović, ovisnik o znanju, sanjar i aktivista (kako sam za sebe kaže) dvadesetšestogodišnji profesionalac u oblasti informacionih tehnologija
Većina Internet zavisnika zna ko je Eniac. Nebojša Radović, ovisnik o znanju, sanjar i aktivista (kako sam za sebe kaže) dvadesetšestogodišnji profesionalac u oblasti informacionih tehnologija poznat po mnogim projektima u digitalnom svetu, govori o vrednostima koje ceni, izvorima motivacije i svojoj slici idealnog lidera.
Zasigurno si jedan od mladih lidera današnjice, pogotovo srpske Internet zajednice. Šta si želeo da budeš kad porasteš? Šta te je navelo da zakoračiš u online svet? Kako je tekao put od početka do tvoje nezaobilazne pojave u ulozi predavača ili moderatora na svim značajnim Internet skupovima danas?
Oduvek sam padao na budućnost. Sećam se da nisam propuštao emisiju. Posle 2000-te, a u nešto kasnije zaljubio sam se u fiziku i poželeo da budem nuklearni fizičar, izmislim neku jeftinu energiju, promenim svet. Posle su došli računari, i dalji put je bio više nego jasan. Ovisnik sam o znanju pa je i ljubav prema Internetu u tom pogledu bila očigledna, i već u prvoj godini mog druženja sa računarom shvatio sam da želim da se bavim nečim što ima veze sa internetom. Upisao sam 2004. godine Fakultet organizacionih nauka, koji mi je zajedno sa AIESEC-om dao zrelu osnovu za sve što danas radim. Tehnička i biznis znanja da danas mogu lakše, kao jedan čovek za sve, da pronalazim rešenja problema i radim stvari koje se na kraju uglavnom ispostave dobrim. Volim da prenosim ta znanja jer me, na kraju dana, ona čine tim što jesam, sa više ljudi koji veruju da je moguće uraditi nešto dobro odavde i promeniti stvari, i sam sam uspešniji, a tako i zajedno rastemo i napredujemo kao društvo.
Koje su po tvom mišljenju osobine koje jedan lider treba da ima? Da li bi mogao da navedeš neku osobu koju smatraš pravim liderom?
Mislim da lider, pre svega, mora da veruje u svoje ideje i u to se svaki dan sve više uveravam. Imate ljude koji su savršeni menadžeri, programeri, dizajneri ali jednostavno nisu lideri. Iza vere u nešto što radite stoji i strast, a ona je ta koja se širi poput virusa, koja motiviše druge da vam se pridruže i uvećaju efekat svega što radite. Kada upitate mlade osobe koga smatraju liderom verovatno će prvo spomenuti Stiv Džobsa, i to nije pogrešan odgovor, ali mnogo više verujem i volim one koji su oko nas, i koji guraju stvari na bolje u vremenima kada je to sizifovski posao. Divim se Snežani Divac, na jednom od najboljih govora ove godine, Ivanu Tasovcu na nepresušnom entuzijazmu da stvari gura na bolje, Vladanu Joleru koji je sa Share konferencijom razbudio gomilu mladih ljudi da krenu da menjaju stvari oko sebe. Fali nam promocija takvih ljudi u Srbiji mnogo više, nego promocija kriminala, nasilja, estrade i ostalih stvari sa naslovnih strana.
Postoji li osoba na koju se ugledaš, imaš li nekog uzora?
Mislim da su uzori dečja stvar, koju prerastete onda kada shvatite da je svako od nas drugačija osoba. Nemam uzore, ali divim se osobinama nekih ljudi i pokušavam da ih preuzmem kako bih učinio i sebe boljim čovekom. Na kraju dana, to je jedino što se broji.
Projekti na kojima radiš poput Arigata nose sa sobom određene nivo društvene odgovornosti. Šta te pokreće da ulažeš svoje vreme u ovakve aktivnosti?
Najtačniji odgovor je ludost, ali verovatno nije i najpametniji. Kada god pokrenem sličan projekat shvatim da mi možda i nije trebao, ali ništa se ne može menjati sa osećajem kada napravite nešto tako dobro i dovedete do kraja. To je stimulans koji vas nekako gura dalje i ako svake nove godine među rezolucijama poželite da se fokusirate na stvari od kojih živite. Na kraju krajeva, mislim da je to zadatak svake osobe koja ima nekakav publicitet – da ga iskoristi ne bi li neke stvari učinila boljim. Pažnja koju je Twitter dobio poslednjih par meseci i mene je, ni krivog ni dužnog, stavila u centar zbivanja, i dok bih u normalnom načinu razmišljanja gledao to da iskoristim za lične potrebe, verujem da je mnogo bolje da to iskoristim za neke dobre stvari. Posao i novac dođu i odu, projekti poput Arigata se dugoročne prirode i vrate se kroz zahvalnost ljudi što ste tako nešto uradili. A ne tražim je, dovoljno je da se sam osećam dobro.
Šta i na koji način mladi ljudi mogu učiniti da ovaj svet bude bar malo bolje mesto?
Da napuste svoju komfort zonu i probaju da nešto promene oko sebe na bolje. Jedno po jedno. Ne postoji univerzalno rešenje za probleme, postoji snaga zajednice koja menja stvari jednu po jednu. Date malo da biste dobili mnogo. Mi smo obrazovani da čekamo na stvari umesto sami da ih promenimo, to je pre svega kulturološki problem. “Ne štrči, ne javljaj se ako ne moraš, zašto ti uvek moraš da se ističeš”. Delujemo po načelima komunizma, a on je otišao pre 20-30 godina. Nova uređenja zahtevaju i nova ponašanja, više ništa nije garantovano i već po završetku škole postajete gubitnik. Jer vas ništa više ne čeka, vi ste ti koji morate da gradite pozicije za sebe.
Poznat si i po odluci da ostaneš u Srbiji iako si imao prilike da odeš i gradiš karijeru negde u inostranstvu. Šta te za razliku od mnogih vršnjaka sprečava da odeš iz zemlje?
Volim ovaj grad i volim ovu zemlju. Voleo sam i Ivanjicu u kojoj sam odrastao i nikada nisam bio jedan od onih koji su jedva čekali da odu. Svako mesto ima svoje lepote i svoje prednosti, ritam života je taj koji se prilagođava. Volim ljude, hranu, izlaske. Oni predstavljaju deo onoga što ja danas jesam i nekako je prirodno da to treba da čuvam i da se za to borim. Najlakše je otići, pisao sam toliko puta o tome, spakujete tu jednu torbu stvari koja je sve što imate u životu i odete jer je to bolje za vas. Onda, toplo ušuškani sa strane komentarišete kako se Srbija nikada neće promeniti i kako je tamo negde sve bolje, a niste probali da ostanete i pokrenete tu promenu. Lepo je biti posmatrač, ali neko mora i da naslika ono što gledate.
I, još jedno, nikada nisam rekao da neću otići. Košarkaši odu jer tamo mogu više da napreduju, dobri studenti odu jer tamo imaju kvalitetnije uslove za učenje, biznismeni odu jer imaju priliku da osvoje veće tržište. To su sasvim prirodni motivi, u prirodi čoveka je da se kreće i verovatno ništa od ovoga ne bih postigao da se nisam preselio u Beograd. Ali ne treba pljuvati po onome što te je učinilo takvim gde jesi, već treba preuzeti aktivnu ulogu u tome da učiniš nešto bolje.
Tvoja poruka za sve mlade ljude koji pasivno i demoralisano žive u Srbiji, a u kojima leži veliki “liderski” potencijal?
U jednom trenutku života pogledaćete se u ogledalo. Imaćete sede, bore na licu, super platu, kredit za stan, par klinaca koji vas čine srećnim i pitati sebe – da li je ovo najbolje što sam mogao u životu. Mladost je talas sa kog možete da padate i penjete se koliko god vam je to volja, a to je pozicija koju niko od nas neće imati ceo život. Kada sam napustio poslednji posao, roditelji su bili u šoku jer dižem ruke od dobre plate, penzije, zdravstvenog i čega sve već ne i idem u nešto nepoznato. Ali šta zaista gubim? Zapravo ništa. Nemam kredite, nemam decu, nemam školarinu koju moram da platim prepušten sam sam sebi i mogu da rizikujem. Ovaj period života dozvoljava rizike, a penjanje uz spomenuti talas je iskustvo koje nam niko drugi ne može ponuditi. Budimo realni, retki su oni koji uče iz tuđih grešaka, većinu stvari morate da osetite na svojoj koži pre nego što ih zaista i promenite. A i na kraju, i ako ne budemo uspešni u celom tom putu, kada se pogledamo u ogledalo znaćemo da smo probali, i slika u ogledalu biće mnogo, mnogo zadovoljnija.
