Nedaleko od Beograda živi 89 akademaca iz 22 nesvrstane države. Za godinu dana naučili srpski, zavoleli hranu i ljude. O Srbiji do pre godinu dana nisu znali gotovo ništa, osim da je pokažu na mapi. Poneko je čuo za Tita i Jugoslaviju, mada i o tome više znaju njihovi roditelji. Ali, za godinu dana provedenih u Beogradu grupa studenata iz nesvrstanih zemalja naučila je srpski jezik, prvi put videla sneg, probala lubenicu… Ukupno 89 devojaka i mladića iz 22 nesvrstane zemlje, kao stipendisti Vlade Srbije, već godinu dana borave u studentskom odmarališu „Avala“.
Profesori sa Filološkog fakulteta naučili su ih srpski, položili su testove, i od oktobra kreću na fakultete i sele se u regularne studentske domove. Većina će da upiše ekonomiju i medicinu, mada su neki odabrali i političke nauke, bezbednost, mašinstvo, telekomunikacije, psihologiju…
Prema rečima Radeta Dabetića, direktora Ustanove studentsko odmaralište Beograd, Srbija ovim akademcima, koji su stigli u okviru projekta „Svet u Srbiji“, plaća smeštaj, hranu i stipendije, kao i školarine.
– Sve nam je ovde dobro. Nedostaju kuća i porodica, ali smo se uklopili – priča na solidnom srpskom Mulugeta Biadgo, iz Etiopije, koga su u Beogradu „prekrstili“ u Borka. – Nameravam da upišem doktorske studije na Mašinskom fakultetu. Bio sam već na fakultetu i upoznao se sa nekim profesorima.
U dom podno Avale došao je sam, a onda mu je posle tri meseca stigla i devojka Mulika, koja sada upisuje master studije na beogradskom Poljoprivrednom fakultetu.
– Jedino što mi smeta je klima – žali nam se Mulika. – Kod nas je uvek oko 27 stepeni, a ovde je zimi jako hladno, dok je leti preterana vrućina.
Još jedna stvar na koju su se teško navikli jeste hrana. Mnogi su prvi put probali krompir, a ovde je često na studentskom meniju. I hleb ne vole mnogo da jedu. Zato se u kuhinji odmarališta „Avala“ dnevno kuva i po 20 kilograma pirinča. Ljudi iz odmarališta trude se da jelovnik prilagode njihovim navikama.
– Među njima ima pravoslavaca, koji poste svaku sredu i petak – kaže Zoran Spasojević, upravnik „Avale“. – Neki su muslimani, pa su postili ceo ramazan. Tada smo im spremali „lanč pakete“, kako bi mogli da jedu noću. Imamo i nekoliko vegetarijanaca, pa se i za njih posebno sprema.
Neki od njih dolaze iz zemalja u kojima ima mnogo gladnih i gde je hrana dragocenost, ali su se brzo navikli na srpske gurmanluke. Redom nabrajaju sarme, ćevape, pljeskavice…
– Kada su tek stigli jeli su sve što im serviramo, jer je u njihovim zemljama običaj da se pojede sve iz tanjira. Onda su jedni drugima pomagali da dovrše ručak, dok se svi nisu prejeli i zaboleo ih stomak – priseća se Spasojević prvih dana njihovog boravka. – Onda su nam rekli kako kod kuće ni nedeljno ne pojedu mesa koliko ovde dobiju u jednom obroku i kako su im naše porcije ogromne.
Kao i svi gosti Beograda, odmah su upoznali noćni život. Nabrajaju splavove, prestoničke klubove i kafiće. Mladići ne kriju osmeh na pomen lepote Srpkinja. I neke ljubavi rodile su se u domu. Dvoje Sirijaca, koji su se upoznali ovde, otputovali su u zavičaj da se venčaju, pa se vraćaju kako bi nastavili studije. Zaljubio se i Hasan iz Palestine, ali u jednu Sanju iz Malog Zvornika. Zahvaljujući Sanji, za njega razgovor na srpskom više nije nikakva muka. Namerava da studira medicinu.
– Mama mog druga je iz Novog Sada, pa sam i pre polaska iz Gaze znao da kažem „kako si“ – hvali nam se Hasan. – Čitao sam dosta i o istoriji zemlje, Titu, Jugoslaviji, raspadu države…
Osim drugara iz Kenije, Sirije, Tunisa, Dominikane, Ekvadora, Malija, Bangladeša i drugih zemalja, Hasan je, kaže, stekao i prijatelje u Srbiji. Ipak, i on i drugi stanari doma „Avala“ nameravaju da se posle studija vrate u zavičaj.
Kada se ove jeseni odsele u Studentski grad, na njihova mesta doći će nova generacija stipendista.
DALEK PUT
Samo studenti čije zemlje nisu mnogo daleko išli su tokom raspusta kući. Za ostale je to bio veliki izdatak, pa su se kupali na beogradskim bazenima i išli na izlete po Srbiji, koje su im organizovali domaćini.
SANKAMA U DRVO
Protekla zima bila je posebna za ove studente, jer su gotovo svi prvi put videli sneg. Jedan od zaposlenih vodio ih je na Avalu na sankanje. To im je, kažu, bilo neverovatno iskustvo. Spuštali su se, ali do kraja staze nisu znali da sanke nemaju kočnice, pa su se zaustavili kada su udarili u drvo!
Izvor: Novosti
