Memorijalni centar Potočari
Polemika oko rezolucije o Srebrenici svela se na političko-stranačke obračune. Mladi su isključeni iz te rasprave i nije lako ustanoviti je da li je to zbog toga što ih to ne zanima ili za to postoje neki drugi razlozi? Čitava priča oko Srebrenice, i ratnih zločina uopšte, pretvorila se u vaganje političke štete ili koristi od donošenja rezolucije o tom događaju. Sociolog Todor Kuljić, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta, kaže za Dojče vele da protok vremena potiskuje neke teme. Stasavaju nove generacije, koje se sve manje bave ratovima iz devedesetih godina, utisak je profesora Kuljića:
„Prevladavaju novi problemi sa kojima su mladi zaokupljeni, pa oni vrlo često tu prošlost shvataju i kao balast. Utisak je da mladi danas nisu toliko zainteresovani za te masovne zločine, kao što je to, recimo, bilo pre desetak godina. Kažem da je to utisak, jer utisak često vara. Verovatno bi neka konkretna, empirijska istraživanja, dokazala nešto sasvim drugo od ovoga što sam vam ja rekao.“
Desile su se ružne stvari, ali…
A na takvom jednom istraživanju upravo radi Ivan Kuzminović, izvršni direktor Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Ispitivanje na uzorku mladih od 17 do 25 godina pokazuje da postoji tendencija prihvatanja da se desilo nešto jako ružno kada je reč o učešću Srbije u ratovima devedesetih, kaže Kuzminović:
„Međutim, tu postoji ono čuveno ’ali’. I u upitniku, u otvorenim odgovorima, uvek se postavlja ta rečenica ’ali, šta je činjeno nama, i koliko su velike bile srpske žrtve’. Tako da ja mislim da mladi ljudi žive u toj konfuziji koju projektuju svi u ovom društvu, i političari i javne ličnosti, a to je da, iako se možda nešto desilo devedesetih godina, iako je u Srebrenici možda bio nekakav zločin, pitanje je te reči ali, i to će ostati dugo vremena.“
Iz dijaloga o Srebrenici nisu isključeni samo mladi, primećuje Kuzminović, već i čitava javnost i nevladin sektor. On navodi da nije prvi put da politička elita u nekom svom zatvorenom krugu donosi neke krupne, naknadne istorijske odluke o tome šta se desilo u prošlosti. Mladim ljudima tako ta rasprava o rezoluciji deluje kao još jedna politička igra u Skupštini Srbije, primećuje Kuzminović:
„A pristup naših političara Srebrenici, dakle ta vrsta pregovora među njima, da li je to bio zločin ili genocid, da li se tamo uopšte nešto desilo, samo dodatno doprinosi konfuziji kod mladih ljudi, koji su i ovako sluđeni svojim ne tako malim problemima: jednim lošim obrazovnim sistemom, jednom ruiniranom zemljom u kojoj žive, i nepostojećim prilikama za rad i zaposlenje. Dakle, jednom ličnom neizvesnom budućnošću.“
Od ’ne zanima me’ do podrške deklaraciji
Blic anketa među mladima donekle potvrđuje iznešene utiske. Polovina mladih, recimo, nije uopšte obaveštena, ili ne prati rasprave oko deklaracije o Srebrenici, uz opravdanje da ih to previše ne zanima. Druga polovina ipak ima neki svoj stav o pitanju da li bi Srbija trebalo da donese deklaraciju o Srebrenici:
„Pa, mislim da bi trebalo, i to jednu deklaraciju, a ne dve, ali nisam pratio šta se dešava i ne zanima me, to je samo moje mišljenje. Mislim da to nema veze sa politikom, tako da me zaista ne zanima to previranje, jer mislim da to treba da se donese iz nekih drugih razloga a ne političkih.“
„Smatram da trebamo da usvojimo deklaraciju, kojom bi osudili taj zločin, nezavisno od toga šta će biti sa druge strane granice. Jer, uvek treba biti čist pred sobom, a šta će neko drugi da uradi to je njihova stvar.“
„Naravno da sam za to da se prizna kolektivna odgovornost, i da se to ne prenosi na mlade ljude. Kažem, ti ljudi su krivi, treba da budu osuđeni svako za svoje postupke, i da se jednom završi sa tom pričom.“
Izvor: DW
