Ukoliko bi bila ukinuta mogućnost da fotokopirnice nelegalno umnožavaju knjige, situacija sa autorskim pravima bi se promenila
Malo ko je kod nas svestan toga šta čini kada fotokopira pozajmljenu knjigu. Postupajući tako ne samo što čini prekršaj u odnosu na autorsko delo, kao originalnu duhovnu tvorevinu autora, već na neki način skrnavi i estetsku ulogu knjige. Kod nas je uobičajeno da generacije studenata stasavaju na učenju iz takozvanih skripti, koje se razmenjuju, fotokopirnice ostvaruju velike zarade i postoje zahvaljujući fotokopiranju publikacija, a izdavači sede skrštenih ruku dok knjige za koje su platili autorska prava, prevode i troškove štampe, tavore u izlozima neprodate. Ova pojava uobičajeno se naziva piraterija, i među izdavačima, pa i autorima, ne postoji prava svest o njenom negativnom uticaju ne samo na izdavačku delatnost, već i na ukupni odnos prema knjizi i kao estetskoj tvorevini.
Postoje podaci o tome da Norveška 17 miliona evra inkasira od naplate reprografskih prava, a organizacija KOPINOR, u Oslu, inače je najuspešnija organizacija ovog tipa u svetu. Jasno je koliko je moguće unaprediti izdavaštvo kad bi se poštovala novčana naknada od fotokopiranja.
Prema rečima dr Ljiljane Rudić-Dimić, direktorke Autorske agencije za Srbiju a.d., fotokopiranje autorsko-pravno zaštićenih sadržaja u svetu se još naziva i reprografskim pravima, i kod nas je ova oblast uređena Zakonom o autorskom i srodnim pravima. Ukoliko bi bila ukinuta mogućnost da fotokopirnice nelegalno umnožavaju knjige, kada bi bila ostvarivana naknada od fotokopiranja knjiga i druge pisane literature, koja u sebi sadrži nečije autorsko delo, i kada bi se kapaciteti fakultetskih fondova za kupovinu knjiga povećali, ova situacija bi se umnogome promenila.
– Zakon o autorskom i srodnim pravima RS usvojen je u decembru prošle godine, i, inače, to je osmi zakon u stogodišnjoj tradiciji Srbije u oblasti autorskih prava i intelektualne svojine. Dakle, kod nas postoji zakon koji štiti prava autora i izdavača, on je usklađen sa međunarodnim konvencijama i ugovorima koje je Srbija potpisala, kao i direktivama Evropske unije, koje se odnose na autorsko i srodna prava – kaže za „Politiku” dr Ljiljana Rudić-Dimić, dodajući da tom zakonu jednako pomažu i odredbe iz Krivičnog zakonika, Carinskog zakona, Zakona o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite intelektualne svojine, Zakona o radiodifuziji, Zakona o telekomunikacijama i drugih.
Kako bi razjasnila pojam reprografije, naša sagovornica ističe da se on odnosi na kopiranje na papiru ili sličnoj podlozi, kopiranje na takozvanim kseroks mašinama i uređajima, pravljenje digitalnih kopija, kopiranje za internu upotrebu jednog sistema, kopiranje za potrebe pojedinca ili grupe korisnika.
Ljiljana Rudić-Dimić posebno ističe koliko je važno da se autori i izdavači udruže kada je reč o reprografskim pravima i da formiraju kolektivnu organizaciju, prevashodno kada je pojedinačno ostvarivanje prava nemoguće ili praktično neostvarivo.
– Na međunarodnom nivou pravo reprodukcije, odnosno umnožavanja, jedno je od osnovnih prava koje uređuje „Bernska konvencija za zaštitu književnih i umetničkih dela”. U Pariskom aktu iz 1971, dopunjenom 1979 godine, u članu 9 (1) stoji: „Autori književnih i umetničkih dela, koji uživaju zaštitu po ovoj konvenciji, imaju ekskluzivna prava da dozvole umnožavanje svojih dela, u bilo kojem obliku i formi” – objašnjava naša sagovornica.
Prema procenama upućenih, jedini način da se kod nas počne sa prikupljanjem novca i kontrolom fotokopiranja jeste osnivanje kolektivne organizacije koju reguliše Zakon o autorskom i srodnim pravima Srbije. Nadležan organ za to u Vladi Republike Srbije jeste Zavod za intelektualnu svojinu, koji izdaje dozvole za rad, i vrši nadzor nad radom u skladu sa zakonskim ovlašćenjima.
Izvor:Politika
