Malo ko je kod nas svestan toga šta čini kada fotokopira pozajmljenu knjigu. Postupajući tako ne samo što čini prekršaj u odnosu na autorsko delo, kao originalnu duhovnu tvorevinu autora, već na neki način skrnavi i estetsku ulogu knjige. Kod nas je uobičajeno da generacije studenata stasavaju na učenju iz takozvanih skripti, koje se razmenjuju, fotokopirnice ostvaruju velike zarade i postoje zahvaljujući fotokopiranju publikacija, a izdavači sede skrštenih ruku dok knjige za koje su platili autorska prava, prevode i troškove štampe, tavore u izlozima neprodate. Ova pojava uobičajeno se naziva piraterija, i među izdavačima, pa i autorima, ne postoji prava svest o njenom negativnom uticaju ne samo na izdavačku delatnost, već i na ukupni odnos prema knjizi i kao estetskoj tvorevini.
Postoje podaci o tome da Norveška 17 miliona evra inkasira od naplate reprografskih prava, a organizacija KOPINOR, u Oslu, inače je najuspešnija organizacija ovog tipa u svetu. Jasno je koliko je moguće unaprediti izdavaštvo kad bi se poštovala novčana naknada od fotokopiranja.
Prema rečima dr Ljiljane Rudić-Dimić, direktorke Autorske agencije za Srbiju a.d., fotokopiranje autorsko-pravno zaštićenih sadržaja u svetu se još naziva i reprografskim pravima, i kod nas je ova oblast uređena Zakonom o autorskom i srodnim pravima. Ukoliko bi bila ukinuta mogućnost da fotokopirnice nelegalno umnožavaju knjige, kada bi bila ostvarivana naknada od fotokopiranja knjiga i druge pisane literature, koja u sebi sadrži nečije autorsko delo, i kada bi se kapaciteti fakultetskih fondova za kupovinu knjiga povećali, ova situacija bi se umnogome promenila.
– Zakon o autorskom i srodnim pravima RS usvojen je u decembru prošle godine, i, inače, to je osmi zakon u stogodišnjoj tradiciji Srbije u oblasti autorskih prava i intelektualne svojine. Dakle, kod nas postoji zakon koji štiti prava autora i izdavača, on je usklađen sa međunarodnim konvencijama i ugovorima koje je Srbija potpisala, kao i direktivama Evropske unije, koje se odnose na autorsko i srodna prava – kaže za „Politiku” dr Ljiljana Rudić-Dimić, dodajući da tom zakonu jednako pomažu i odredbe iz Krivičnog zakonika, Carinskog zakona, Zakona o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite intelektualne svojine, Zakona o radiodifuziji, Zakona o telekomunikacijama i drugih.
Kako bi razjasnila pojam reprografije, naša sagovornica ističe da se on odnosi na kopiranje na papiru ili sličnoj podlozi, kopiranje na takozvanim kseroks mašinama i uređajima, pravljenje digitalnih kopija, kopiranje za internu upotrebu jednog sistema, kopiranje za potrebe pojedinca ili grupe korisnika.
Ljiljana Rudić-Dimić posebno ističe koliko je važno da se autori i izdavači udruže kada je reč o reprografskim pravima i da formiraju kolektivnu organizaciju, prevashodno kada je pojedinačno ostvarivanje prava nemoguće ili praktično neostvarivo.
– Na međunarodnom nivou pravo reprodukcije, odnosno umnožavanja, jedno je od osnovnih prava koje uređuje „Bernska konvencija za zaštitu književnih i umetničkih dela”. U Pariskom aktu iz 1971, dopunjenom 1979 godine, u članu 9 (1) stoji: „Autori književnih i umetničkih dela, koji uživaju zaštitu po ovoj konvenciji, imaju ekskluzivna prava da dozvole umnožavanje svojih dela, u bilo kojem obliku i formi” – objašnjava naša sagovornica.
Prema procenama upućenih, jedini način da se kod nas počne sa prikupljanjem novca i kontrolom fotokopiranja jeste osnivanje kolektivne organizacije koju reguliše Zakon o autorskom i srodnim pravima Srbije. Nadležan organ za to u Vladi Republike Srbije jeste Zavod za intelektualnu svojinu, koji izdaje dozvole za rad, i vrši nadzor nad radom u skladu sa zakonskim ovlašćenjima.
Izvor:Politika