Ove godine na svim fakultetima i visokim školama u Srbiji raspisan je konkurs za upis oko 65.000 brucoša. Na državnim fakultetima i visokim školama ima mesta za 48.521 studenta prve godine, dok na privatne visokoškolske ustanove, prema praćeni Infostuda, može da se upiše više od 16.100 brucoša.
Ako se te brojke uporede sa ukupnim brojem živorođene dece 1989. godine (91.270) dobija se podatak da su univerziteti i visoke škole u Srbiji raspisali konkurs za dve trećine generacije koja je ove godine stasala za upis na visokoškolske ustanove.
Profesor Filološkog fakulteta Ljubiša Rajić ocenjuje da je takva namera države, odnosno visokoškolskih ustanova, besmislena i da ćemo, zbog negativnog prirodnog priraštaja, za koju godinu doći u situaciju da hoćemo celu generaciju koja se rodi da upišemo na neku vrstu postsrednjoškolskog obrazovanja.
– Ne upisujemo ih zbog toga što je ovoj zemlji potrebno toliko stručnjaka, već univerziteti računaju da će na tome zaraditi. Drugi problem je činjenica da su na državnim fakultetima zadržane iste upisne kvote, čak i na onima gde se ne prijavljuje dovoljan broj kandidata ni za budžetske studije. Sve to govori о apsolutnom odsustvu, ne samo planiranja, već nedostatku volje da se pogledaju brojke. Mi smo odlučili da hoćemo toliko studenata jer je to zarada za fakultete i univerzitete i ne razmišljamo ni korak dalje od toga – kaže Rajić.
Komentarišući ove podatke, pomoćnik ministra presvete za visoko obrazovanje Aleksandar Lipkovski, međutim, napominje da se teško može proceniti koliko je upisanih studenata iz generacije rođene 1989. i da bi, pored broja upisanih, generacijska raspodela pokazala pravo stanje.
– Pretpostavljam da se na fakultete i visoke škole upisuje polovina generacije, što je s jedne strane mnogo, dok s druge strane postoje nekakve deklaracije da bi trebalo da bude što više studenata. Mnogi idu na univerzitete jer posle završene srednje škole ne mogu da se zaposle. Smatram da bi bilo mnogo racionalnije kada bi se manji broj studenata upisivao, a veći broj završavao studije – kaže Lipkovski.
– Problem je pre svega u tome da sva deca iz neke generacije ne stignu do kraja četvorogodišnje srednje stručne škole ili gimnazije, što znači da jedan deo generacije ne ispunjava ni ovaj osnovni kriterijum za visoko obrazovanje. Podaci iz ankete о životnom standardu, rađene 2007, pokazuju da nešto manje od 75 odsto mladih srednjoškolskog uzrasta (15 -19 godina) pohađa neku vrstu srednjeg obrazovanja. Od tog broja, oko petina ide u trogodišnje srednje stručne škole koje nisu dovoljan uslov za upis na fakultete ili visoke škole. Dakle, može se proceniti da nešto manje od 60 odsto generacije ispunjava osnovne uslove za upis na fakultete i visoke škole. S drage strane, podaci Ministarstva prosvete za period od 2000. do 2005. pokazuju da se broj svršenih srednjoškolaca koji odmah nastavljaju dalje školovanje kreće između 65 i 80 odsto – ističe Martina Vukasović, direktorka Centra za obra¬zovne politike.
О ogromnom interesovanju za studije na državnim fakultetima govore podaci da je za 36.678 mesta na fakultetima konkurisalo 37.597 kandidata, dok je na visokim školama dokumenta predalo 11.170 svršenih srednjoškolaca, a mesta ima za 11.843. Najveće interesovanje vlada za društveno-humanističke i medicinske nauke, dok pojedini tehnički fakulteti i fakulteti prirodnih nauka već godinama kubure sa studentima. Upisne kvote, međutim, i ove godine utvrđene su prema automatizmu, bez jasne analize stvarnih potreba društva za određenim kadrovima.
Rektor Univerziteta u Beogradu Branko Kovačević kaže da je najveća odgovornost na državi i daje akademska zajednica spremna da se tim pitanjem bavi, ali da nema sagovornika. Kovačević dodaje daje obrazovanje investicija u budućnost, ali da u obrazovanje niko neće da ulaže, već da se samo gleda ко će da sedne u koju fotelju, ко će da bude ministar, ко u kojem upravom odbora.
Profesorka Elektrotehničkog fakulteta Srbijanka Turajlić upozorava da, ako se bude nastavilo ovim temom, za koju godinu u srednjim školama u Srbiji neće imati ko da predaje fiziku i herniju. Ona ističe da je od broja studenata mnogo veći problem struktura studija, jer postoji manjak strukovnih, a višak akademskih studija. Kako kaže, očigledno je da mladi neće da se školuju na akademskim studijama koje ih pripremaju da postanu naučnici i istraživači, da bi posle toga radili u školi. Turajlićeva dodaje i da studijski programi na našim fakultetima nisu usa-glašeni s potrebama privrede i tržišta.
– Pitanje upisnih kvota nije jednostavno. Tačno je da se upisne kvote na državne univerzitete već dugo određuju prema automatizmu i bez jasnih kriterijuma (mada se u nekoj meri vodi računa о fizičkim kapacitetima). Ali, ne bi bilo dobro da se kvote određuju samo na osnovu interesovanja studenata ili na osnovu potreba tržišta rada. Ovo drugo je posebno problematično jer se potrebe tržišta rada, pogotovo tokom tranzicije, relativno brzo menjaju. S drage strane, iako ne postoji interesovanje studenata, država bi mogla da razvije različite instrumente kojima bi motivisala studiranje određenih oblasti koje ona smatra bitnim za dugoročni razvoj, na primer nauka i tehnologija – kaže Martina Vukasović.
Na pitanje zbog čega se država ne bavi problemima upisne politike koji su evidentni već godinama, pomoćnik ministra za visoko obrazovanje Aleksandar Lipkovski odgovara da se „ta tema obično izbegava, jer je u ovoj ze mlji sve politika, pa i upis", te da bi se „nešto moglo uraditi ako bi se na ovu priču gledalo stručno, a ne politički". On kaže da je pitanje strategije razvoja visokog obrazovanja u ingerenciji Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje koji je tu temu pokrenuo, ah nije mogao da predvidi koliko brzo i do kakvog će rešenja doći.
Putujući trgovci univerzitetskom robom
Univerzitetski profesori kažu da je među brucošima priličan broj onih koji nemaju odgovarajuće predznanje, niti kapacitete za studije, a neki zapravo i ne znaju zašto su izabrali određeni fakultet. S druge strane, postavlja se pitanje da li imamo kvalitetan kadar koji može da izvodi nastavu ako se svake godine upiše 65.000 brucoša. Profesor Ljubiša Rajić kaže da bi se od 14 državnih i privatnih univerziteta jedva mogla skrpiti dva, dva i po univerziteta i da bar trećina onih koji rade na univerzitetima i visokim školama u Srbiji ne bi trebalo da pređu njihov prag. On dodaje da svi univerziteti, osim Beogradskog i Novosadskog, zavise od pozajmljivanja nastavnika i saradnika i da na mnogobrojnim fakultetima i njihovim isturenim odeljenjima predaju takozvani „putujući trgovci univerzitetskom robom", odnosno profesori koji drže nastavu na četiri ili pet različitih mesta.
Aleksandar Lipkovski kaže da imamo vrlo kvalitetan kadar koji može da školuje kvalitetne studente, ali ne u ovolikom broju.
Da nastavnici nedostaju, to je činjenica koja se vidi iz akreditacije. U toku je priprema registra nastavnika, tako da će biti potpuno jasno ko, gde i koliko radi – kaže profesor Lipkovski.
Izvor:danas
