Da nema žara kojom dvadesetpetogodišnja, inače, najmlađa poslanica u Skupštini Srbije, iz stranke Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV), Aleksandra Jerkov nastupa za govornicom, moglo bi se na osnovu opisa njenog života izvan holova parlamenta, zapitati šta jedna diplomirana lingvistkinja…
od skoro i magistar nauka iz oblasti evropskih integracija i regionalizma, a povrh svega još i pankerka, radi među poslanicima, od kojih nemali broj izgleda kao pokvarena lutka koja izgovara neprestano jedan isti tekst.
Da stvar bude gora, to je često tekst iz mračnih devedesetih.
Rođena u Novom Sadu, gradu koji, kako kaže, zauzima posebno mesto u njenom životu i koji ga je obeležio na više načina, nakon završene gimnazije, 2005. diplomira na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, na katedri za srpski jezik i lingvistiku.
– Iako je lingvistika oduvek bila u centru mojih interesovanja, odlučila sam da upišem postdiplomske studije na Univerzitetu u Gracu u Austriji, a postdiplomske studije su bile iz evropskih integracija i regionalizma.
Izabrala sam baš ovu temu za magistarske studije zbog toga što sam sa naučne strane želela da sagledam ono za šta se Liga socijaldemokrata sve ove godine zalaže, a to je regionalizacija i decentralizacija Srbije.
To je i bila tema moje magistarske teze – Srbija između procesa centralizacije i decentralizacije, posle usvajanja novog ustava Srbije – priča Jerkov.
Kao i većina mladih u Srbiji, Jerkov svoj angažman u politici "vuče", pa može se reći, iz ranog detinjstva.
– S obzirom na vreme u kom je moja generacija odrastala, morala sam da se uključim u politiku veoma mlada jer sam to videla kao jedini način da utičem na svoj život i da uradim nešto pozitivno za svoje vršnjake koji su živeli u uslovima u kojima nijedan mlad čovek ne treba da živi.
Shvatila sam da ukoliko mladi ljudi ne urade nešto za svoje živote to niko drugi umesto njih neće uraditi. Morala sam to da uradim iz "samoodbrane".
Profesionalno, pre nego što sam izabrana za narodnog poslanika, prvo sam volontirala, a zatim i radila u Skupštini Vojvodine kao saradnik za međunarodnu i međuregionalnu saradnju – kaže naša sagovornica.
Na pitanje da li smatra da se politička situacija u Srbiji pomera u pozitivnom smeru, Jerkov kaže da nema mnogo stvari koje su se promenile u odnosu na raniji period.
– Odnos prema građanima, a to je ono što, kada govorimo o ponašanju političara, treba da bude najvažnije, ostao je isti. Političari nemaju sluha za građane koji su ih izabrali na pozicije na kojima su i pokazuju izuzetnu neodgovornost prema građanima.
To se najbolje vidi iz skupštinskih rasprava, kako iz načina na koji se one vode i vokabulara koji poslanici koriste, tako i iz (ne)prisustva poslanika sednicama Skupštine. Čini se kao da su zaboravili da su političari tu zbog građana, a ne građani zbog političara – kaže Jerkov.
O vlasti, Jerkov ima još kritičnije mišljenje. "Kada govorimo o ponašanju vlasti, situacija je još gora. Setimo se samo ponašanja izvesnih ministara, i mislim da je sasvim suvišno razgovarati o manirima nekih političara.
Do tog momenta dok u Srbiji ne počne da se snosi odgovornost za javno izrečeno, dokle god je pojedincima dozvoljeno da govore o "kraduckanju", da vređaju predsednika Republike, da govore o seksualnoj orijentaciji osoba koje predstavljaju građane Vojvodine, da šutiraju novinare, da javno lažu, a pri tom od javnosti kriju elementarne detalje o upravljanju državnom imovinom za koju ih građani, uzgred budi rečeno, bogato plaćaju, a da za to ne snose nikakvu odgovornost, ništa se suštinski neće promeniti.
Mislim da takvi ljudi nemaju pravo da traže podršku od građana, jer očigledno ne rade u njihovom interesu. Ovo građani očigledno prepoznaju, oni takvo ponašanje ne prihvataju, i mislim da će se to veoma brzo videti – kategorična je Jerkov.
Ona izražava izvesno razočaranje jer je, kako kaže, i pored toga što je mogla znati šta je očekuje iza skupštinskih vrata, ipak je doživela osećaj neprijatnosti i sramote.
– Mislim da o tome najbolje govori činjenica da sam, u svom prvom obraćanju sa skupštinske govornice, rekla da me je sramota da slušam diskusije koje se vode u Skupštini.
Takav način diskusije ne odslikava samo nepoštovanje poslanika prema instituciji u kojoj se nalaze, već i prema građanima koji od ljudi kojima su ukazali poverenje ne očekuju takvo nepoštovanje i tako neprimereno ponašanje.
Lično sam bila veoma neprijatno iznenađena, jer sam, ulazeći u Skupštinu, imala izuzetno veliko poštovanje prema toj instituciciji i mislila sam da će i drugi poslanici pokazati toliki stepen odgovornosti.
To je najbolji način da pokažemo koliko volimo i cenimo zemlju – volimo je onoliko koliko poštujemo njene institucije, a mislim da bi to trebalo da imaju na umu upravo oni koji se najviše hvale svojim velikim patriotizmom i da svaki put kada izađu za govornicu razmisle da li bi svojom diskusijom mogli da uvrede nekog ili nanesu štetu instituciji u kojoj su, jer time štete i zemlji – naglašava Jerkov.
Koliko se u skupštinskim holovima oseća miris vremena pre petooktobarskih promena, Jerkov svedoči rečima: "Ono što se u Skupštini dešava, a ima miris devedesetih, takvih stvari je nažalost veoma mnogo, pokazuje da su zapravo promene koje su se desile bile samo prividne i da se suštinski ništa nije promenilo.
Ovo je posledica izostanka lustracije. Propustili smo šansu koju smo imali da završimo sa prošlošću i da je ostavimo iza sebe.
Mirisa devedesetih će biti sve dok bude ideja devedesetih, i to ne samo u Skupštini, već i svuda oko nas. Ja sam spremna da se protiv toga borim, jer mislim da su devedesete nešto što moramo da ostavimo iza sebe. Rešenje za ovo je lustracija koja mora biti sprovedena na svim nivoima", zaključuje naša sagovornica.
Jerkov ističe da voli da čita i da svaki slobodni trenutak pokušava da provede u čitanju.
– Volim da čitam zaista sve. Čitanje je način da se opustim, da se odmorim, da saznam nove stvari…
Knjiga koja je u poslednje vreme ostavila stvarno veoma snažan utisak na mene je "Ognjena kapija" Stivena Presfilda, knjiga koja govori o bici kod Termopila.
Veoma je snažna poruka koju kralj Leonida šalje persijskom kralju Kserksu kada ovaj od njega zahteva da preda oružje zbog toga što Persijanaca ima mnogo više nego Grka. Leonida mu odgovara "Dođi i uzmi ga".
Ova knjiga mi zaista daje snage da nastavim da se borim i kada se osećam kao da smo mi Grci, a svi drugi Persijanci. Zbog političke opcije kojoj pripadam, često se osećam tako, ali setim se ove knjige i ponovo se uverim da je mnogo važnije da znam da su stvari za koje se borimo ispravne, nego koliko nas ima koji se za te stvari zalažemo – kaže Jerkov.
Trudi se da što više vremena provodi sa porodicom i prijateljima, kao i sa svim dragim osobama. "Nažalost, zbog obaveza koje imam ne mogu da provodim sa njima onoliko vremena koliko bih želela i zato se trudim da vreme koje provedemo zajedno bude zaista kvalitetno i da stvarno uživam u njemu.
Veoma volim da izlazim uveče u grad i trudim se da ni u čemu ne promenim način života koji sam ranije vodila. Mislim da je to najvažnije.
Političari nikada ne smeju da zaborave odakle dolaze", priča nam Jerkov.
– Utoliko je naš posao veći, ali definitvno imamo snage jer verujemo u ispravnost ciljeva za koje se borimo.
Srbija bi mogla biti moderna, decentralizovana, evropska zemlja koja zna kuda ide i koja u sebi ima evropske vrednosti, samo joj treba pružiti šansu, i treba pružiti šansu onima koji su spremni da se beskompromisno bore za takvu zemlju – zaključuje Jerkov.
Žene neravnopravne u politici
Na pitanje kako se oseća žena u politici u Srbiji, pre svega, kako je biti najmlađi poslanik žena, Jerkov napominje da su žene u politici u prilično neravnopravnom položaju u odnosu na muškarce.
– Često ih ne doživljavaju ozbiljno ili misle da su tu da bi se bavile "ženskim temama" pod čim se podrazumevaju neke manje ozbiljne stvari, dok se zna ko se bavi "velikim stvarima" i "pravom politikom", a to su, naravno, muškarci.
Često su i na meti rodne diskriminacije i tih nepristojnih komentara o kojima govorimo. Mislim da je to sve u sklopu onoga o čemu smo ranije razgovarale, a to je da je nivo komunikacije u Skupštini uopšte izuzetno nizak, a to se preslikava i na "muško-ženske" odnose u Skupštini. Ovo je naravno odraz celokupnog sistema vrednosti društva u kom živimo.
Međutim, moja situacija je možda čak i specifičnija s obzirom na to da sam najmlađi poslanik u Skupštini, tako da se susrećem sa dve vrste diskriminacija – jednom zato što sam žensko, a drugom zato što sam mlada.
Veoma često se dešava da kada neko od mojih kolega poslanika ili ljudi iz politike sa kojima se susrećem nema argumente kojima bi odgovorio na argumente koje ja u raspravi iznosim, odmah počne da govori o mojoj mladosti, što zapravo predstavlja način da me diskredituju.
Ovo naravno nije prihvatljiv način komunikacije, a na meni, kao mladoj osobi koja zna da je ono što priča ispravno i koja veruje u svaku reč koju kaže i koja stoji iza svake izgovorene rečenice, ostaje da im pokažem da nisu u pravu i da će argumenti uvek pobediti demagogiju i način na koji pokušavaju da me etiketiraju.
Znam da su stvari za koje se borim prave i zbog toga sam sigurna da ću u tome uspeti. Sigurna sam da će i građani prepoznati ovo – objašnjava naša sagovornica.
Izvor: Danas
