Roditelji odlažu sedeljke kod kuće jer „ona sprema ispit“, bake podsećaju da je ona druga baka umrla čekajući njenu diplomu, profesori traže „bubice“ kod svake studentkinje koja ima maramu ili kosu preko ušiju…Dve studentkinje, uoči oktobarskog ispitnog roka, sede u parku, ispijaju „guaranu“
(uz „buster“ i „red bul“ omiljeni studentski napitak), prave pauzu u učenju i komentarišu položaj žene na univerzitetu kroz vekove.
– Znaš šta, postaje mi jasno zašto se žene u prošlosti nisu školovale. Verovatno su ljudi ranijih godina bili mnogo racionalniji, jer na ovu hormonsku kombinaciju dodati stanje svesti uoči ispitnog roka, pa to je zaista propast.
Prva iznosi neke opšte zaključke, druga iznalazi pojedinačne primere.
– Slažem se. Pre neki dan moja mama priča sa nekim telefonom i čujem kako kaže: „Mislim da je bolje da se nađemo negde u gradu, ili kod tebe. Znaš, moja ćerka ima ispit“.
Ne čujem šta kaže osoba s druge strane žice, ali posle replike koja za mene ostaje tajna, moja mama odgovara: „Ima svoju sobu, ali u junu, septembru, oktobru i januaru, ponaša se malo nepredvidivo, pa ne želim da reskiram. Ostalim mesecima u godini ona je divna devojka“.
Posle ovoga što sam čula, samo mi je još falio razgovor sa bakom, koja je bila konkretnija i pitala me da li će ona doživeti da ja diplomiram.
Pomislila sam da je to „doživeti“ hiperbola u njenom izražavanju, međutim, ona nije govorila metaforički podsećajući me da studiram već šest godina i da moja druga baka nije doživela diplomski ispit – umrla je prošlog marta…
– Užas! Grize me savest kad pomislim na moju mamu. Žena se posvetila proučavanju moderne evropske psihologije, sa elementima primenjene istočnjačke filozofije i svaki put kada sam ja na ispitu ona mantra, a meni daje savet da kada treba da izvučem pitanje zamislim zlatnu piramidu iznad hrpe papira.
Kako kaže, rezultat bi trebalo da bude željeno pitanje.
Devojka, čija je majka poznavalac metode „zlatne piramide“ (inače, odličnog načina za iznalaženje izgubljenih predmeta) studira Grafički dizajn na Višoj politehničkoj školi u Beogradu.
Nedavno je posle tačno dve godine odlaganja položila ispit „materijale“, jedan od lakših, ali ne preterano zanimljivih predmeta.
Svojoj prijateljici, studentu Filološkog fakulteta, uz drugu bocu „guarane“ i stotu cigaretu (kada se završi oktobar, prestaje da puši. Dala je obećanje!) prepričava zanimljivosti sa pomenutog ispita koji se polaže pismenim putem.
– Profesorka ispisuje teme na tabli, a neki lik pita: „Izvinite, ako ne znamo, jel’ bolje da ne pišemo ništa ili da napišemo nešto, da ne ostane prazan prostor?“
Okrećem se da vidim kako genijalac izgleda, kad upada neki čovek, za koga se ispostavlja da je dežurni profesor – počinje Maja, student Grafičkog dizajna i ćerka guru-amaterke, anegdotu koja se uoči septembarskog roka zbila u učionici Više politehničke škole.
Dežurni profesor prišao je govoreći joj da skine maramu sa glave.
– Hajde, hajde koleginice, sve znamo. Napolju neko diktira rešenja. Skinite maramu i dajte mi bubicu.
Uzeo je maramu, ali bubice u Majinoj kosi nije bilo. Onda je dežurni profesor počeo da joj pregleda uši.
Kada se konačno uverio da bubice nema na glavi, u ušima, u nozdrvama… strogo je rekao drugoj devojci da pomeri kosu sa lica. Podvala je otkrivena, devojka koja nije spremila materijale izašla je iz učionice, a dežurni profesor iskreno se izvinjavao Maji.
– E, tada kreće agonija. Sto puta je prišao da se izvini. Govorila sam mu da je u redu i da prihvatam izvinjenje, ali on bi mi na svakih pet minuta ponovo prilazio klupi, pa mi je bilo malo teško da se koncentrišem na ono što treba da napišem.
Kada sam ga konačno uverila da je sve u redu, počeli su da dolaze asistenti. I oni su se izvinjavali u ime profesora i postavljali mi pitanje da li sam pod stresom, i kako se osećam i da li sam u stanju da polažem i slično.
– Maja kaže da je konačno neko od asistenata prokomentarisao da kada je čoveku čista savest nema čega da se boji i tako je uspela da završi rad.
Pridržavajući se devize da smeh leči stres, a ispitni rok je plodno polje za nicanje podočnjaka, bubuljica, opadanje kose, raskide veza, dve devojke nastavljaju „terapiju“ kikoćući se na svoj račun.
– Danima sanjam Šekspirove junake – nastavlja Sanja, devojka sa Filološkog fakulteta, koja je u prošlom roku polagala renesansnu književnost – to mi je već postalo normalno.
Iznenadim se kad dođe do neke promene, kao na primer sinoć kada mi se u snu pojavio Molijerov Don Žuan, koji vozi bicikl ispred moje zgrade. Prekjuče sam sanjala kako spavam i čitam zatvorenih kapaka i sećam se kako sam u snu pomislila „što je ovo dobro, mogu da učim i dok spavam“.
Pauza u učenju se završava i drugarice su svesne da sada već treba da se vrate svaka svojoj nauci.
Sutradan Sanja odlazi na fakultet, onaj lepi ženski, u Vasinoj ulici. Na ulazu susreće neku ženu. Žena se krsti kao da ulazi u hram – sa tri prsta dodiruje vrhove cipele. Sanja je u čudu gleda, razmišlja da joj kaže – hram je na drugom kraju grada, a onda se seti svoje mame, bake, i guru amatera (mame svoje drugarice Maje), pa konstatuje – ispitni rok je prelazno „oboljenje“.
Izvor: Glas javnosti
