Dok se ne završi harmonizacija visokog školstva sa Bolonjskom deklaracijom biće potrebna nostrifikacija diploma dobijenih u Srbiji. Neki fakulteti su više priznati od drugih, a najbolje "stoji" beogradski Hemijski fakultet
Dok Srbija ne postane deo jedinstvenog akademskog prostora, tj. dok se ne završi harmonizacija sa Bolonjskom deklaracijom (što je predvideno do 2010. godine) diplomci mnogih naših fakulteta moraće da polažu dodatne ispite ukoliko žele da rade ili da nastave studije u inostranstvu (nostrifikacija diplome). Potrebno je da budu priznati studijski programi da bi bile priznate diplome, zato Komisija za akreditaciju nalaže da svaki naš studijski program bude sličan sa najmanje tri studijska programa u svetu.
Najpriznatiji je Hemijski fakultet čiji diplomci ne treba da polažu dodatne ispite ni za upis na poslediplomske studije, ni za dobijanje posla. Dobro stoji i beogradski Elektrotehnicki fakultet čije se osnovne studije negde priznaju kao master, a negde kao bačelor. Fakultet organizacionih nauka je priznat u Americi, Kanadi i Australiji, bez dodatnog polaganja ispita, a takođe i u Švajcarskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji i Engleskoj. Diplome osnovnih studija dobijene u Beogradu priznaju se kao master. Naše arhitekte mogu da rade u engleskim kompanijama, ali ne mogu da budu nosioci projekta i da imaju licencu dok ne polože dodatne ispite. Problemi sa priznavanjem diplome našeg Matematičkog fakulteta postoje u Nemačkoj, zato što se kod nas na kraju studija ne radi diplomski rad.
Komplikovana je situacija u kojoj se nađu lekari iz Srbije koji bi želeli da rade ili da nastave studije u Americi. Za nostrifikaciju diplome treba da polažu skoro sve ispite u roku od 7 godina iz tri dela. Prvi deo obuhvata polaganje ispita iz pretklinike (anatomija, fiziologija, biohemija, patologija, histologija… plus jedan predmet koji se ne uči na Medicinskom fakultetu u Srbiji, a predstavlja kombinaciju psihologije, etike i zakona o zdravstvu). Da bi položio drugi deo potrebno je da se imaju znanja iz "klinike", što znači da se odgovara na pitanja iz medicine, pedijatrije, ginekologije, psihijatrije i hirurgije. Ispiti iz ova dva pomenuta dela mogu se polagati u zemljama koje imaju centre koji to omogućavaju, pa naši lekari to uglavnom završavaju u Zagrebu, Budimpešti, Sofiji ili Bukureštu. Nakon toga sledi "demonstracija" rada sa pacijentima u centrima u čikagu, Hjustonu, Los Andelesu, Filadelfiji ili Atlanti. Tek nakon svega toga dobija se licenca za rad pod nadzorom. Puna licenca se dobija nakon simulacije prakse, koja se obavlja virtuelno, na računaru, u obliku testa. Nostrifikacija košta 3 hiljade dolara, a ako se ne položi neki deo tek za tri meseca može da se ponovi taj ispit, s tim da svaki deo može da se polaže četiri puta. Sve pobrojano ne moraju da prođu lekari koji bi u Americi hteli da rade kao istraživači ili ukoliko žele da upišu postdiplomske studije. Ipak, imajući u vidu to da je plata lekara opšte prakse na godišnjem nivou preko dva puta veća od plate istraživača (a plate ortopeda i hirurga i do deset puta veće!) sve više je onih koji se opredeljuju za polaganje komplikovanih testova.
Preuzeto iz Pregleda – vodič za obrazovanje
