Home [zabavnik] Slikaj me da te slikam

Slikaj me da te slikam

99
0

web_links.jpgZamisao tri beogradska umetnika u okviru projekta Provalija, koja su srpskim seljacima poklonili fotoaparate kako bi ovekovečili svoju svakodnevicu, realizovana kroz izložbu njihovih fotografija u SKC.Na ovoj livadi paslo je stado. Želeo sam njih da fotografišem, ali dok sam uslikao, stado se povuklo, pa se ovde u poslednjem kadru jedva i nazire.

 Ovde sam fotografisao cigansku čergu, na putu, u Ljigu – priča Gojko Terzić, sveštenik iz Cvetanovca, u blizini Valjeva, predstavljajući svoje fotografije, nastale u okviru grupnog, umetničkog projekta „Provalija“, izložene u Studentskom kulturnom centru.

Otac Gojko fotografisao je kroz prozor automobila. Aleksandrija Ajduković, profesionalni fotograf, otkrila mu je da je isti postupak primenio i čuveni umetnik Li Fidlender.
Ova informacija, govori on, prijatno ga je iznenadila i, kako se čini, baš te fotografije su mu najdraže. Gojko je slikao i obronke Romanije, đubrište, pun mesec nad Valjevom…

Aparat mu je uvek pri ruci, a kaže, sebe ne vidi kao fotografa profesionalca. Ostaće sveštenik, ali njegova deviza je „svako treba da zabeleži ono što ga interesuje“.
Branimir, mlađi sin oca Gojka, student teologije, fotografisao je porodicu sa novorođenčetom, a stariji Vladimir, takođe sveštenik, bazen u Ljigu.
– Ova devojka zapala je za oko mom drugu. Želeo je da se slika pored nje. Izuzetno lepa devojka – kratko je zabeležio Vladimir, ispod fotografije njegovog druga koji iz vode pozira, dok „izuzetno lepa devojka“, u belom kostimu, kako se čini, nije imala predstavu da je u kadru i da će postati glavni motiv ove slike.

Baš takvi ljudi, vođeni devizom oca Gojka, bili su potrebni da bi nastao umetnički projekat „Provalija“, zamisao tri beogradska umetnika Aleksandrije, Jelene i Dragana, predstavljen u sredu uveče u galeriji SKC-a.
Pomenuta trojka, dva fotografa i jedna istoričarka umetnosti, obilazila je srpska sela, upoznavala meštane, njihov način života, poklanjala im fotoaparate za jednokratnu upotrebu (koje je otac Gojko u šali nazvao „pampers“), objasnila im da slikaju šta god oni žele i, na kraju, organizovala izložbu.

„Snimio sam šta mi imamo. Kad se radi, pa predstavimo. Kad idemo u komšiluk, da snimimo šta imaju oni. Šta drugo, ja ne znam. Kad radi čovek! Kad ljudi dižu stubove, podizanje. Zašto se ljudi ne udaju, ne žene, to ću slikati“.
Ovaj citat Bogosava Mijatović, poljoprivrednika iz Zarožja, našao se ispod njegovih fotografija, na kojima je Bogosav pokazao svoje domaćinstva, kravu, komšiju Živorada, koji je posle slikao njega.

Do Bogosavljevog rada izložene slike Sime Sajića, poljoprivrednika iz Dića, vrsnog poznavaoca rodoslova i stručnjaka za „menjanja prezimena u tursko doba“. Sima iz Dića slikao je ovce, kuće, stabla, a ispod njegovog rada predstavljenog u SKC-u zabeležena je Simina misao o znamenitom čoveku: „Znamenit čovek je – šta je ko kad učinio za svoje selo, a da ga je narod upamtio“.

Beogradski umetnici govore da nas sve vide kao „katalizatore u transmisiji“, prevedeno, kao posrednike u buđenju umetnosti tamo gde je možda niko nije očekivao, zvao, niti do sada tražio.
S druge strane, autori kažu da im ni danas, kad je film razvijen, fotografije uramljene, otvaranje već završeno, nije baš najjasnije šta se od njih očekivalo.

– Kontaktirali smo tridesetak ljudi, mahom iz sela u blizini Valjeva, Sokolskih planina, Rajca. Svako je zadržao aparat po nekoliko meseci i slikao je šta je ko želeo.
Cilj nam je bio da probudimo umetnost kod ljudi koji se time ne bave, tamo gde ona nije svakodnevna aktivnost i da pokažemo da oni to mogu kvalitetno da urade – objašnjava Dragan Petrović.

– Kad su došli u Ljig, u moj frizerski salon, mislila sam da se zezaju, ali prihvatila sam šalu i nastali su „parovi“ – kaže Bobana Dragićević, frizerka iz Ljiga.
– Nije mi bila namera da to budu parovi u vezi, već samo muškarac i žena u paru, jer ja želim da se ljudi više vole, da bude više ljubavi.
Ovi ovde na primer – pokazuje fotografiju mladića i devojke, koji pokušavaju da sakriju lica – kolege su sa posla. Ovaj muškarac, na drugoj fotografiji, gost je u kafani, a žena konobarica. Uslikala sam ih dok joj plaća račun.
Ovi što poziraju su službenica u banci i momak iz obezbeđenja.

Bobana, do nastanka „Provalije“, nije fotografisala, ali je pisala poeziju, naravno ljubavnu. Priča da u njen salon gde „feniranje i šišanje košta od 300 do 400 dinara, u zavisnosti od dužine kose“, dolaze žene i, kako to obično biva, govore o svojim životima. Onda ona, kad ima vremena, te priče zabeleži u tefter, pretvori ih u stihove i nikome ih ne pokazuje.
– Pišem za svoju dušu – objašnjava ona kratko i jasno.

Rad Vere Slović, rođene u Priboju, udate u Ljigu, knjigovođe u radnji gde se majstori snabdevaju delovima za veš-mašine, bojlere, šporete… nazvan je „Kuća – poso – poso – kuća“. Vera je fotografisala stonu lampu (ali ne celu, vidi se samo abažur), sto, majstore kako biraju u radnji, muža, panoramu ulice i mesec.
Ispod rada Milanke Mijatović iz Zarožja, poljoprivrednice kojoj su motivi bili stado ovaca, dva časovnika i plastično cveće, piše: „Svakodnevno je sve skoro isto. Radiš. Nije baš tako zanimljivo. Ovce, krave…“

Šumar Milivoje iz Gornjeg Branetića izgleda se ne bi složio sa Milankinim rečima. On je slikao traktor, pse, krompire u džakovima, uredno raspoređene po njivi, pečenje rakije, dve rasporene svinje…

NEKI NE STIŽU DA ISPUCAJU FILM

„Ilija Milovanović, Provalija, kamenorezac. Najmlađi je stanovnik Provalije, gde niko nema ispod sedamdeset, a Ilija je srednjih godina. Radi u kamenolomu i kao poljoprivrednik“.
Ovako je predstavljen Ilija, autor jedne jedine fotografije iz sela Provalija. Uz rodno mesto, godine i zanimanje piše i da kamenorezac iz Provalije „ne stiže da ispuca film“.

Izvor: Glas javnost