Revolucionarna godina širom Evrope je bila 1968. Njen eho je stigao do Beograda, a manifestovan je demonstracijama studenata. Počele su 4. juna, u Studentskom gradu, navodno zbog loših uslova života u domovima, a zatim su krenule kolone akademaca ka Savskom mostu sa namerom da dođu do centra Beograda.
U pobuni studenata, koja je u našim uslovima imala shvatljive motive, učestvovali su mnogi politički elementi, usmeravajući energiju mase ka svojim ciljevima. Režim je naredio da se po svaku cenu studentska bujica zaustavi pre Brankovog mosta, da ne bi stigla do studenata koji su "okupirali" svoje fakultete i čekali pomoć "glavnine svojih snaga" iz Novog Beograda.
Uz studente su stali i mnogi profesori.
Vlastima su ispostavljeni zahtevi političke prirode. Sukob snaga reda i nereda, (jer takav je status dat mladim demonstrantima), dogodio se na prostoru od današnje hale "Arena" do "Šest kaplara".
Policija je nastupila veoma oštro, koristeći pendreke ("vaspitna palica") i ostale atribute sile. Pokušaj visokih političkih funkcionera koji su izašli na novobeogradsko polje da primire studente nije uspeo.
Pričalo se da je Miloš Minić, visoki partijski funkcioner, tog dana bio "plav od batina", koje je zaradio nakon nesmotrenih kvalifikacija upotrebljenih u razgovorima sa pobunjenom studentarijom.
Do smirenja je došlo tek kada se posredstvom radija i televizije, studentima obratio predsednik Tito. Vrlo konkretni studentski zahtevi za malo više slobode, rada i reda u komunističkoj državi, u obraćanju prvog čoveka partije i države, neosetno su prevedeni u nekakve teoretske vode, u kojima su, po uobičajenom komunističkom scenariju, "neki" pokušali da pokvare "našu, inače dobru i pametnu politiku", a još više da zavedu buduću intelektualnu elitu.
Bilo kako bilo, na kraju je proizašlo da su pobunjeni studenti u stvari hteli isto ono što i partijski funkcioneri sa Titom na čelu (?).
Naravno da to nije bilo tako, pa su "šezdesetosmaški" recidivi dugo ostali prisutni u beogradskoj i jugoslovenskoj svakodnevici. Šezdesetosma nije izrodila nekog našeg Rudija Dučkea ili Danijela Kon Bendita kao što je na Zapadu, ali jeste mnoge ubedila da sa vladajućom ideologijom nešto nije u redu.
Danas mnogi politički, javni i kulturni radnici, u svoje biografije upisuju i "šezdesetosmaštvo", mada je veliko pitanje koliko je ta godina na njih ostavila trag, a i koliko su oni u njoj ostavili deo sebe.
U gotovo svim sferama društvenog života, te godine su se osetila gibanja čiji je zajednički cilj bio pomak ka većim slobodama i demokratiji u najširem smislu. Naravno, prednjačili su kulturni krugovi.
Te 1968. godine, Dragoslav Mihailović Mihiz, objavio je roman "Kada su cvetale tikve". U filmskom stvaralaštvu najavljena su nova dela, kasnije prezrena i osuđena od režima, da bi završila kao takozvani "crni talas". U stvari, on je počeo nešto ranije.
Sada već daleke 1966. godine, počelo je snimanje nekoliko igranih filmova, koji će kasnije dobiti zajednički naziv "crni talas" jer nisu odgovarali slici koju je režim želeo da ima, pa su "iza sedam brava" odloženi u mračne komore zabranjenih filmova.
Na primer "Nemiri", film Kokana Rakonjca, završen naredne godine, koji se bavio nezainteresovanom omladinom, crvenom buržoazijom i ruralnom sirovošću vlasti. Preispitivanje stvarnosti u delima Makavejeva, Žilnika i još nekih stvaralaca, jednostavno je bilo nedopustivo sa stanovišta tadašnjeg režima. Filmovi te vrste završili su u bunkeru, a autori i protagonisti decenijama trpeli različite "šikanerije".
U TO VREME (1968)
Varšavski pakt počeo invaziju Čehoslovačke
Kristijan Barnar prvi presadio ljudsko srce u Kejptaunu
U SAD ubijen Martin Luter King
U Meksiko Sitiju održana 19. Olimpijada
Stupila na snagu carinska unija Evropske Zajednice
Izvor: Glas javnost