Više od 1,2 miliona ljudi u Srbiji nema ni osnovno obrazovanje. Prema poslednjim podacima Zavoda za statistiku, 227.039 žitelja se potpisuje palcem, od jednog do tri razreda završilo je 126.127 građana, dok 898.847 stanovnika ima od četiri do sedam razreda osnovne škole. Na ove frapantne podatke prošle nedelje su upozorili potpredsednik vlade Božidar Đelić i ministar prosvete Zoran Lončar, dodajući da je Srbija jedina zemlja u Evropi u kojoj je za poslednjih 15 godina opao broj visokoobrazovanih.
A, poražavajuće zvuči i podatak da se samo sedam odsto naših građana može pohvaliti fakultetskom diplomom.
Nažalost, čak ni ovi, alarmantni podaci ne daju pravu sliku obrazovne strukture stanovništva. Prema objašnjenju prof. dr Miomira Despotovića, sa Katedre za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta, koji se već dugo bavi ovim problemom, metodologija Zavoda za statistiku za utvrđivanje i identifikovanje nepismenih je “nesigurna”.
Hrabri priznaju
– Prilikom popisa, ispitanik se sam izjašnjava o svom statusu – ističe Despotović.
– Rekao bih da su se kao nepismeni izjašnjavali samo oni koji su imali hrabrosti da to priznaju. Mnogi sebe smatraju pismenim ako znaju da se potpišu, a dosta njih i ne žele da priznaju da su nepismeni.
Neka starija, ali i dalje aktuelna istraživanja, govore da na testu čitanja, što je objektivna provera pismenosti, oko 40 odsto onih koji kažu da su pismeni budu nepismeni, dok je na testu pisanja taj procenat i veći.
Kako ističe naš sagovornik, oko 3,5 odsto stanovništva je nepismeno, 22 odsto nema potpuno osnovno obrazovanje, a 24 odsto je sa nepotpunom srednjom školom. Imamo 6,5 odsto stanovnika koji nikada nisu išli u školu i bez ikakve su školske spreme.
U Srbiji postoji 15 škola za obrazovanje odraslih i, prema oceni Despotovića, ukoliko bi one nastavile da rade sadašnjim tempom, trebalo bi 150 godina da postojeće nepismene i polupismene nauče da čitaju i pišu.
U Mačvi, recimo, ima 80.000 stanovnika koji nemaju osnovno obrazovanje, a u Jablaničkom okrugu takvih je između 55.000 i 65.000.
– Radi se o ozbiljnom problemu, i sa postojećim kapacitetima teško ga je rešiti – smatra Despotović.
– Osim što je malo škola, problem je što rade po zastarelim nastavnim programima za decu i mlade, koji su makazama prilagođavani odraslima. Oni tamo uče nešto što im je nepotrebno.
Prema Konvenciji UNESCO, Srbija ima obavezu da do 2015. godine opismeni 50 odsto nepismenih. Obrazovanje odraslih je socijalni instrument da se reše ključni problemi, ali sa ovim brojem škola i novcem koji Srbija izdvaja, pitanje je da li je to moguće.
Ministar prosvete Zoran Lončar nedavno je istakao da se “obrazovanje ne može ostaviti na milost i nemilost političkim dešavanjima i izbornim rezultatima”.
On se založio za postizanje sveobuhvatnog društvenog konsenzusa o tome kojim putem treba da ide razvoj obrazovanja u Srbiji, ističući da bi jedan od prioritetnih zadataka nove vlade trebalo da bude i donošenje nacionalne strategije obrazovanja.
Čekamo reforme
– Obrazovanje treba da bude u središtu ekonomskih reformi Srbije – rekao je Lončar.
– Svake godine u Srbiji ostane slobodnih deset hiljada mesta u srednjim školama, treba motivisati đake da upisuju srednje škole.
Čudno je što je u 2008. godini iz Nacionalnog investicionog plana za obrazovanje predviđeno 1,26 milijardi dinara, dok će u žičare biti investirano tri milijarde dinara.
I profesor Filozofskog fakulteta Želimir Popov smatra da bi veća izdvajanja iz budžeta svakako poboljšala obrazovnu strukturu stanovništva. On ističe da je obrazovna politika zemlje jako loša i da je izdvajanje od 3,8 odsto bruto nacionalnog dohotka među najnižim u Evropi.
On dodaje da se od ovog procenta jedan odsto vraća u budžet kroz poreze i doprinose, što govori da su realna izdvajanja oko tri odsto.
– U većini evropskih zemalja izdvajanja su duplo veća, a u nekima i više od toga – ističe Popov.
– Od ovog procenta, 90 odsto ide za plate, a samo 10 odsto za ulaganja. Za celo obrazovanje ove godine budžetom je planirano 105 milijardi dinara, od kojih će 90 odsto otići na plate zaposlenih. U evropskim zemljama taj odnos je 60 za plate, a 40 odsto za razvoj.
Dodatni problem, prema mišljenju Popova, je što naš obrazovni sistem favorizuje školu memorije. To potvrđuju i rezultati PISA istraživanja, gde naši đaci pokažu odlično teoretsko znanje, ali kada to što su naučili treba da primene na konkretnom problemu ili u konkretnoj situaciji, rezultati su poražavajući.
Iako je Institut za pedagogiju i andragogiju, u saradnji sa Ministarstvom prosvete uradio projekat “Funkcionalno obrazovanje Roma”, koji bi mogao da se primeni i na ostale kategorije stanovništva, to je zaustavljeno.
Obuka je obavljena u 11 gradova za 16 zanimanja, i posle nje su polaznici dobijali sertifikat validan na tržištu rada. Programi su prilagođeni odraslima i uče ih konkretnim stvarima.
Evropa: Obrazovanje prioritet
U Sloveniji ima samo 0,6 odsto nepismenih, dok je, recimo, u Portugalu taj procenat izuzetno veliki, i iznosi 20 odsto. U Nemačkoj je nepismenih između šest i osam odsto.
Iako su ovi procenti veći nego u Srbiji, za većinu evropskih zemalja obrazovanje je prioritet.
Bivši britanski premijer Toni Bler je po dolasku na vlast prvo napravio reformu obrazovnog sistema, a Irska je od jedne male, siromašne zemlje, investicijama u obrazovanje napravila ekonomski bum i svima postala primer idealnog školskog sistema.
Najviše na jugu
Prema statističkim podacima, najviše nepismenih ima u opštinama Bojnik, Gadžin Han, Žitorađa, Trgovište, Merošina i Crna Trava, gde je više od 10 odsto nepismenog stanovništva.
Najmanji procenat onih koji ne znaju da čitaju i pišu je u beogradskim opštinama Savski venac, Stari grad i Vračar – ispod 0,4 odsto.
Izvor: Večernje novosti
