Troškovi kao da uče na Harvardu

0
SHARE

 Samo za osnovne troškove mesečno mi treba bar 100 evra – kaže student Nebojša Nikolić, koji ne plaća školarinu i živi u domu. Samo za pribor treba nam oko 200 evra po semestru – kažu studenti Arhitektonskog, gde godina košta 250.000, a završna 450.000 dinara.Student kome budžet plaća školarinu i daje godinu za godinom

 a živi u domu i hrani se u menzi, mesečno za život mora da izdvoji najmanje 100 evra, priča za Glas Nebojša Nikolić iz Aranđelovca, student Građevinskog fakulteta u Beogradu.

– Svakog prvog u mesecu moram da imam oko 6.000 dinara, kako bih platio osnovne obaveze. Život u Beogradu je skup, ne žalim se, ali mesečni troškovi su sigurno oko 300 evra.
Ako ozbiljno studirate, nemoguće je i da radite neki dodatni posao, jer za to nema vremena.
Knjige po semestru koštaju oko 8.000 dinara, a samo za fotokopiranje raznih vežbi i drugih papira potrebno je još bar oko 500 dinara nedeljno – nabraja Nebojša, koji patike kupuje jednom u dve godine, a o putovanjima i ne razmišlja.

Studente koji nisu smešteni po domovima iznajmljivanje stana košta tri puta skuplje nego kolege u domovima.
Prosečno na stan daju od 100 do 150 evra, plus trošak za dažbine i hranu, pod uslovom da imaju sreće da podele troškove sa cimerima. Ako su iz unutrašnjosti, a nisu na budžetu, za lagodniji život u metropoli je potrebna bar „ministarska“ plata.

– Država mi plaća studije, ali roditelji mesečno moraju da izdvoje oko 400 evra, za stan, hranu, džeparac… Leti uspevam da radim na građevini, i tako zaradim za more.
Za sada su se roditelji dovijali, ali kada dogodine moji brat i sestra blizanci dođu na studije, biće mnogo teže – kaže Vladimir Radojčić iz Valjeva, student treće godine ETF-a.

Tek trećinu studenata u Srbiji finansira država, a u Beogradu od oko ukupno 77.000, nešto više od dvadesetak hiljada „školuje“ budžet. I jedni i drugi, međutim, nemaju uslove studiranja adekvatne novcu koji se za to izdvaja.

Naročito su ogorčeni studenti arhitekture, gde školarina za prve tri godine iznosi 250.000 dinara, dok su završne godine čak 400.000. Za taj novac se ne dobije nijedna knjiga, pomagalo, pribor…

– Knjige su preskupe, koštaju u proseku od dve do četiri hiljade dinara, dok nam za pribor treba najmanje 200 evra po semestru. Zbog silnih obaveza na fakultetu, retko ko može da sa strane zaradi neki dinar, tako da je većina studenata očajna i retki su oni koji mogu sve ispite da daju u roku.
Školarina se plaća u dve rate, tako da je stvarno previše. Još ako nisi iz Beograda i moraš da plaćaš stan, treba ti para i para – požalio se Glasu Aleksandar, koji je u nešto boljem položaju, jer živi sa roditeljima u Beogradu.

Nikoli Popoviću iz Niša, studentu treće godine Pravnog fakulteta, smeta što nema dovoljno praktične nastave, mada kaže da je situacija na fakultetu sada nešto bolja nego ranije.
– I dalje je puno teorije, a malo prakse. Nikada u organizaciji fakulteta nismo posetili neki zatvor, a sudnicu sam video na svoju inicijativu.
Načuo sam da će od ove godine situacija biti bolja, ali još ništa od toga – kaže Nikola.

Studenti na većini fakulteta se slažu da posle podmirenja svih troškova, malo novca ostaje za provod, a da o štednji za neko putovanje mogu samo da maštaju.
– Ovo su najlepše godine života, ali većina nas ne može da priušti da ode u neku evropsku prestonicu. Sve što mogu to je da na nekom sniženju ili rasprodaji kupim sebi neku sitnicu – poverila nam je Ivana Antić, studentkinja PMF-a iz Užica.

Malo je poznato da na pojedinim fakultetima, kao što je Fizička hemija, za koji je godišnja školarina svega 15.000 dinara, nikada nema dovoljno studenata, iako su i šanse za posao izvanredne.
– Svi se plaše od naziva fakulteta, pa ga ne upisuju. Ali su uslovi za studije na ovom fakultetu odlični. Malo nas je, tako da su profesori uvek na raspolaganju.

Interesantan je i podatak da u „Hemofarmu“ već neko vreme ne mogu da popune mesta za oko desetak stručnjaka iz ove oblasti, jer ih nema. Sve moje kolege, uključujući i mene radimo i sami se izdržavamo, a i svi imamo ponude za posao u inostranstvu – sa ponosom priča Karlo Krunić iz Trstenika.

Izvor: Glas javnosti