Izvor:www.popboks.com
Na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu rano jutros završen je najveći muzički festival u regionu.
Na četvorodnevni Exit 07 svakog dana je dolazilo između 30.000 i 50.000 posetilaca, od kojih su gotovo polovina bili stranci, najviše iz Velike Britanije.
WU-TANG CLAN: For all my Serbian niggers
Bez dijamanata i „divljeg pozeraja“ najuticajniji rep konglomerat je poslednjeg dana festivala pokazao koliko je r.e.č. zaista važna.
Tvrdi ritmovi i horski MC-ing epskih razmera animirali su kompletan auditorijum, koji je ipak bio značajno manji nego prethodno veče na Snoop Doggu.
Svi oni koji su ostali ispred Main stagea, ostali su jer zaista vole rep Wu-Tang Clana. Očigledan je bio odliv publike već posle par pesama – sinoć se nisu mogle čuti zašećerene matrice i predvidljive melodije.
Ono što upražnjava ovaj kolektiv je čista esencija američkog repa.
Ogromna energija osam MC-jeva i želja da svoju muziku predstavi na najbolji mogući način njima nepoznatoj zemlji je, čini mi se, zaista bila iskrena, i publika je to primetila.
Posle Beastie Boysa i Prodigyja, najbolji veliki koncert na ovogodišnjem Exitu.
Aleksandar Pavlić
ZA KRAJ: Kako mi se dogodio hip hop festival
Sledi jedna crtica sa Petrovaradinske tvrđave, odnosno veoma indikativna koincidencija u prilog konačnom sudu o ovogodišnjem Exitu.
U poslednja dva dana festivala posetilac je, naime, mogao da doživi neverovatno déja vu iskustvo, koje bi bilo prijatno samo zagriženom ljubitelju hip hop zvuka (koji verovatno tako zamišlja raj).
Naime, ukoliko ste u subotu ipak hteli da iz različitih razloga izbegnete nastup famoznog Snoop Dogga, i zatim, ako ste mislili da ćete to postići odlaskom na Fusion stage, mogli ste samo da naletite na ljute momke iz Beogradskog Sindikata, mnogočlanu postavu koja je skakala po bini i delila svoj osećaj pravde zajedno sa najokorelijim fanovima.
Njihov nastup je bio zaista dobar, ali to nije od velikog značaja za ovaj napis.
Sledećeg dana, u nedelju, nastupili su Wu Tang Clan.
Na žalost, potencijalnim ljubiteljima drugačijeg zvuka (a nadam se da su organizatori razmatrali i sumanutu mogućnost da će biti i takvih), na Fusion stageu je bio baš u to vreme ponuđen Edo Maajka, o čijem odličnom nastupu možete da pročitate malo dalje.
U takvoj situaciji ipak je bilo teško oteti se utisku da je reč o žanrovskom festivalu, zaključak koji sigurno ne prija nekima od organizatora Exita.
Ovogodišnji Exit ostaće pod senkom neoborivog argumenta o nedostatku barem jednog velikog gitarskog imena.
Gitare su ovog puta ostale u zapećku.
A sećam se da je na velikoj bini jednom (davno) gitaru svirao Jack White.
N. Marić
SATYRICON: U crno obojeno
Ukoliko niste zagriženi ljubitelj hip hopa, moglo je lako da se desi da poslednjeg dana Exita uopšte ne poželite da vidite Main stage, a možda ni Petrovaradinsku tvrđavu.
Pa ipak, da se ovo poslednje ne bi dogodilo najviše je zaslužan, što se dolepotpisanog tiče, norveški black metal bend Satyricon.
Reč je o nastupu koji je donekle popravio gorki utisak nemogućnosti izbavljenja iz ovogodišnje exitovske hip hop poplave. Bila je to prilika da se u Srbiji prvi put čuje nešto od prve lige black metala.
Prvoborci ovog žanra (početkom devedesetih, deo ozloglašene norveške BM scene zajedno sa Mayhem, Emperor, Darkthrone i Burzum), izašli su na binu sa oko pola sata zakašnjenja.
Petorka je pokazala brutalnost i energiju retko viđenu na ovim prostorima.
Na ovom nastupu Satyricon su promovisali svoj novi, šesti po redu album, Now, Diabolical.
Najupečatljiviji momenti bili su naslovna pesma kao i K.I.N.G, The Pentagram Burns, A New Enemy, sa pomenutog izdanja, kao i Repined Bastard Nation, I Fuel for Hatred. Kraj je bio trijumfalan – bend je izveo fanovima najomiljeniju Mother North.
Čini se, međutim, da je publika, nenaviknuta na ovakav tempo, ostala pomalo zatečena u pojedinim momentima. Osim pravovremenih ovacija, prvi redovi ipak nisu uspeli da isprate bend do kraja.
Muzički i scenski, nastup Satyricona je bio superioran i verovatno predstavlja najsvetliji gitarski trenutak ove godine (na Exitu sigurno) koji je, zbog opšte slike festivala bio na žalost skrajnut na marginu.
N. Marić
EDO MAAJKA: Smrt Fašizmu!
Edo Maajka uživa status najomiljenijeg hip hop umetnika sa ovih prostora i to sa potpunim pravom. Njegov nastup je nepretenciozan, a toliku količinu pozitivne energije (koja ne srlja u banalnost i psovačinu kao kod Bad Copy, npr) teško da možete videti kod drugih izvođača.
I zaista, publika ispred bine je bila mnogo brojnija nego prethodne večeri na BS-u.
Edo Maajka uspeva da nam ispriča tu istu priču ali sa obe noge na zemlji. Dakle, perspektiva je mikrokosmos tranzicione svakodnevice. Nikada previše ozbiljan, ali uvek dovoljno angažovano ciničan i ironičan, Edo je, zajedno sa MC Frenkijem zaista briljirao.
Publika se na trenutke potpuno prepuštala, skakala i pevala zajedno sa izvođačima i najbolje je reagovala na pesme Nikad više, hit Bomba, Prži!!!
Pesmu Stvoren za rep Edo je posvetio svom (ne)opravdano odsutnom prijatelju Wikluh Skyju, što je izazvalo ogromne ovacije, a na bisu je došla Ožeži.
Sve u svemu, odličan hip hop i odlična publika.
N. Marić
MAJKE: Dabogda živeo Rock and Roll!
Na ovom koncertu publika je bila u prilici da čuje kako zvuči čistokrvni rock and roll.
Bez kalkulacija, bez mistifikacija, Majke su neumorno isporučivale tešku energiju, u vidu rhythm’n’blues i garažnih ugođaja.
Ogoljeno i ranjivo Majke su na Petrovaradinu išle do kraja, do same ivice zvučne samodestruktivnosti.
Legendarni Bare dodatno je pravio sumanutu atmosferu – radio je lažne sklekove i često je tokom pesama stajao u pozi raspeća.
Dok je bend uporno sejao samo pravoverne rifove, Bare je izgledao kao da se jedva drži na nogama, a brutalni napadi samospoznaje nisu bili retki („Rekao sam ‘Dobro veče’, rekao sam ’Dobro veče, Novi Sade’, rekao sam ’Kako ste’… ja više stvarno ne znam šta da kažem… ja nisam čovjek od riječi“!!!).
Ono što se čulo u dva posle ponoći na Fusionu upućuje na zaključak da su Majke sigurno potencijalno omiljeni bend Bobby Gillespieja.
N. Marić
PETROL I AETAR: Koncizno i preambiciozno
Nastup beogradskog Petrola počeo je, posle kraće tonske probe, po izmenjenoj satnici – sa zakašnjenjem od 40-ak minuta. Bez obzira na ne baš sjajne tehničke uslove i činjenicu da je ceo ugođaj kvario zvuk koji je dopirao sa susednog World Music stagea, koji je očigledno dobio znatno jači razglas (i isti je rabio do maksimuma), grupa je imala sasvim solidan nastup.
Koncizan i efektan rock izraz koji sa lakoćom u sebe inkorporira razne pravce – od new wavea do surfa – ova kompaktna trojka (gitara i glas, bubnjevi i klavijature) u živom nastupu izvodi nepretenciozno i uverljivo.
Akcenat je na snažnom ritmu i minimalističkoj gitari, tekstovi su kratki, a jasan stav izvire iz svakog tona. Nedostajalo je ipak malo više energije na bini, ali kako je i sam gitarista i pevač Ilija rekao: tri dana festivala (i tehnički uslovi dodajemo mi) su učinili svoje.
Sve gore navedeno nije važilo za Aetar, bend koji je nastupio odmah posle Petrola.
Dakle: neuverljivo, nekompaktno i pomalo pretenciozno.
Njihova verzija nu metala sa ženskim vokalom (koji je uzgred najbolji deo ovog benda) je očigledno preambicozno zamišljena, tako da uživo ne zvuči baš sjajno.
Ipak, očigledna je želja i trud, bend ima još vremena da brusi izraz, potencijala ima.
A.Pavlić
