pitanje:
Imam 18 godina, završila sam srednju ekonomsku školu. Pišem vam zbog toga što ne znam kako da se pomirim sa činjenicom da nisam uspela da upišem Fakultet organizacionih nauka u Beogradu.
Počela sam da spremam prijemni u januaru kod privatnog profesora. Vežbala sam svaki dan po 4-5 sati a nekada i do 7. Kada sam počela da se spremam nisam skoro ništa znala iz matematike. Svo znanje koje sam imala nosila sam iz osnovne škole. Svi profesori iz ekonomske su mi rekli da je bolje da odustanem jer još niko iz moje škole nije uspeo da položi matematiku na fonu. Međutim, ja sam želela i i dalje želim da upišem taj fakultet više nego bilo šta drugo. Drugarice su mi govorile, svaka ti čast što se usuđuješ da polažeš matematiku.
Tata me je svaki dan pitao kako mi ide, koliko sam zadataka uradila, da li pravim greške i posle svakog privatnog časa bi me pozvao da vidi koju smo oblast radili i da li ćemo stići sve oblasti da pređemo.
Prvobitni plan mi je bio da pređem sve oblasti do kraja maja tako da u junu mogu samo da vežbam zadatke. Međutim, nedelju dana pred prijemni, ja nisam uspela da pređem 5 oblasti i i dalje sam učila novo. Tata je vršio ogroman pritisak na mene govoreći mi kako sam trebala da krenem u septembru da spremam prijemni, kako je on bio u pravu i svaki dan bi mi držao govor. On nije znao da sam mesec dana pred prijemni plakala svaki dan po tri puta i da sam bila toliko uplašena. Jer sam ja uvek ostvarivala sve što sam zacrtala. Nije bitno koliko bi truda trebalo uložiti, ako sam ja to stvarno želela (a zavisilo je od mene) ja bih se maksimalno potrudila i dala sve od sebe da to ostvarim.
Na prijemnom sam bila opuštena ili sam barem ja tako mislila. Dobila sam 20 zadataka koje treba da uradim. U startu sam znala da nemam znanje za 5 jer nisam prešla 5 oblasti ali sam isto tako i znala da mi je dovoljno 11 tačnih zadataka da upišem fakultet. Uradila sam 13 zadataka i odmah ih zaokružila na papiru za odgovore. Ove zadatke što ne znam sam ostavila da zaokružim na kraju kako ne bih pogrešila jer sam imala pravo samo jednom da zamenim papir i to ne poslednjih i prvih pola sata. Kada su nam rekli da je kraj prijemnog i da treba da predamo ja sam uzela hemisku i požurila da zaokružim one zadatke što nisam uradila kako ne bih dobila negativne bodove. Ne znam šta mi je u tom trenutku bilo ali ja sam uzela hemisku i počela da zaokružujem „ne znam“. U jednom trenutku sam postala svesna šta radim i da sam na više od pola urađenih zadataka zaokružila i tačan odgovor i ne znam. Kako nisam mogla da zamenim papir morala sam da predam. Čim sam izašla sa prijemnog postala sam svesna da znam da uradim još 2 zadatka. Dobila sam gomilu negativnih bodova.
Moj tata se toliko razbesneo da mi je bacio mobilni. Rekao je da samo debil može da uradi tako nešto što sam ja uradila. Da ja nemam mozak da bi upisala taj fakultet. Šta ja uopšte tražim posle ekonomske škole na tehničkom fakultetu. Da sam krenula na vreme da spremam prijemni, kada mi je on savetovao, ne bih bila pod takvim pritiskom. On je bio u pravu. Posle par dana se malo smirio. Pričao je sa mojim privatnim profesorom koji mu je rekao da je matematika uopšte problem svima koji dođu iz ekonomske škole i kako oni koji pauziraju godinu mogu posle da budu sjajni studenti.
Dogovorila sam se sa tatom da sada nastavim da idem kod profesora da završim ostatak oblasti, da moram da vežbam svaki dan matematiku po 2 sata. Ićiću na predavalja na fonu da slušam matematiku i ekonomiju jer su to 2 najteža ispita u prvoj godini. Uporedo ću ići i kod privatnog profesora da bi objasni integrale koji se ne uče u ekonomskim školama. Kupiću i neke knjige i učiću da ne učim na pamet kao u srednjoj.
Moj tata sada smatra da je bolje što nisam upisala jer sada imam dovoljno vremena da spremim matematiku i za prijemni i za ispite kao i da promenim način učenja.
Ja sam svesna da sam postigla ogroman uspeh za pola godine s obzirom na to da nisam ništa znala i možda je moj tata u pravu.
Ali ja ipak ne mogu da oprostim sebe. Toliko sam truda uložila i dala sam sve od sebe a ipak nisam uspela. Najgore je bilo kada sam saznala da je poslednji koji je upisao imao 64 boda.
Na polici u sobi mi stoje rođendanske čestitke sa porukom želimo ti da upišeš fon. A iznad kreveta sam zalepila poruke: (ništa što je vredno se ne dobija lako, zato nikad ne odustaj; Nije bitno šta se dešava ljudima bitno je šta oni rade u vezi sa tim…). Svaki dan vežbam zadatke i kad god okrenem stranu gde su prijemni od prethodnih godina ja počnem da plačem.
Ljudi me sreću na ulici i govore, ti ćeš da pauziraš, ne mogu da verujem; mi smo mislili da ako ti ne upišeš fakultet neće niko jer si dosta vežbala; upiši nešto drugo; trebala si drugi fakultet. Onda, moje drugarice (sve su upisale) se žale što nisu upale na budžet i koliko su im debele knjige a ja ih sve posmatram i mislim se kako ja ne da nisam upala na budžet nego nisam ni upisala. Kako bih ja sve dala da imam te debele knjige kao i one. Svi pričaju o tome. Rođaci su zaprepašćeni i čak je neko prokomentarisao; Bane genijalac( moj brat koji ide na master na fonu) i Anita propalitet.
Trudim se da se što više krećem u društvu kako bih skrenula misli sa svega toga ali mi ne uspeva. I dalje plačem svaki dan, bila sam tako bilizu a tako daleko. Nisam ostvarila svoj san. Muka mi je od svega. Mnogo se plašim i mislim da počinjem da gubim volju za svim ovim. Vežbam ja svaki dan matu po 2 sata ali vežbam a nemam snage za to, a pre sam vežbala sa uživanjem i bila sam tako srećna kada sam uspevala da rešim zadatke. Ne znam šta da radim, mislim da mi je potrebna pomoć. To mojima ne mogu da kažem jer već imamo i prebiše problema u porodici. Ne zn am šta da radim, glumim da je sve u redu a ustvari se osećam prazno, kao da više nema smisla i tako sam ljuta na sebe.
Pomislim da treba da idem na predavanja i da gledam studente koji su upisali fon a ja nisam uspela i to mi je zastrašujuće isto kao što mi je zastrašujuće što ću sledeće godine biti starija od ostalih na prvoj godini.
I šta ako ukapiram da meni to ne ide ili da me to ne interesuje. Ako izgubim radne navike, hoću li moći da ih povratim?
Bila bih vam zahvalna ako biste mogli bilo šta da mi kažete u vezi svega ovoga.
Odgovor:
Poštovana Anita, čitajući tvoje pismo zapažam da si ti vredna, inteligentna i sposobna mlada osoba. Takođe, stičem i utisak da si postala opsednuta idejom da upišeš Fakultet organizacionih nauka, i to po fatalističkom principu: „To ili propast!“. Stiče se utisak i da te tvoj otac u toj opsednutosti (fatalizmu) podržava. Svaki fatalizam i opsednutost, tj. rigidno insistiranje na samo jednom određenom cilju, bez ikakve alternative i sa idejom da sve mora biti podređeno tom jednom cilju – prirodno i logično vodi u velike probleme. Kao što ti to i sa ma zapažaš, ti problemi ti se već dešavaju – plačljivost, strah od neuspeha, promene raspoloženja, smanjenje samopoštovanja.
Uspeh na prijemnom ispitu, generalno zavisi od tri faktora, od kojih je, samo jedan u odgovornosti kandidata. To je stepen pripremljenosti (količina i kvalitet prethodnog učenja). Druga dva faktora (na koje kandidat ne može da utiče) su: težina ispita i oštrina konkurencije. Što će reći, koliko god da se kandidat dobro spremi, može mu se dogoditi da ne uspe, jer ispit može biti previše težak a konkurencija preterano oštra. Isto tako, životna filozofija tipa: „pobednik u duši“, tj. „želim, moram, uspeću“ i slično, nije dovoljno mudra, jer ne ostavlja prostor za neuspeh, tj. neuspeh izjednačava sa katastrofom svoje vrste.
A, život svakoga od nas, nosi i uspehe i neuspehe, i jedni i drugi su važni u životu, i jedni i drugi nas potencijalno jačaju, i jedni i drugi nas nečemu uče, i jedni i drugi su bukvalno neizbežni. Može se postaviti pitanje šta će se dogoditi sa tobom (tvojim samopoštovanjem i raspoloženjem) ako i po drugi put ne uspeš da upišeš odabrani fakultet? Ako je odgovor – depresija, gubitak samopoštovanja i tome slično, onda sigurno nešto nije u redu sa samim ciljem koji si sebi postavila kao i sa ukupnim tvojim gledanjem na sebe. S tim u vezi, možeš sebi postaviti i pitanje: „Ko sam ja bez FON-a?“. Ja pretpostavljam da si ti bez FON-a i izvan FON-a, inteligentna, sposobna, vredna i moralna mlada osoba, koja ima šta drugo da izabere u svom životu, kako po pitanju daljeg obrazovanja i rada, tako i po pitanju druženja, ljubavi, kulturnih interesovanja…i da sa tim raznim izborima budeš zadovoljna i ispunjena. Naravno, najvažniji je odgovor koji ti sama sebi iskreno daš.
Još nešto. Na jednom mestu pišeš da tvoja porodica ima mnogo problema, kao i da ne smeš da kažeš roditeljima za svoju krizu motivacije za pripremanjem prijemnog. Mislim da i sama uviđaš da glumljenjem da je sve u redu – produbljuješ agoniju u koju si zapala.
Kao punoletna mlada osoba, imaš puno pravo da samostalno odlučuješ o tome šta ćeš dalje raditi: nastaviti mukotrpne pripreme sa neizvesnim ishodom, promena izbora budućih studija, zaposlenje, pauziranje sa svim ozbiljnim aktivnostima dok se ne „sabereš“, nešto deseto… U koliko smatraš da ti nedostaje samopodrške za ovakvo samostalno odlučivanje, svakako treba da radiš na njenom jačanju; naravno, mislim da je potrebno i da radiš na svojoj fleksibilnosti (postavljanje više alternativnih ciljeva, umesto jednog jedinog) i samopoštovanju (da voliš sebe bez obzira na svoje uspehe i neuspehe).
Srdačni pozdravi, Jovan Ratković.
