Školovanje jednog stomatologa u Beogradu košta oko 3.000 evra, ukoliko fakultet završi u roku, odnosno oko 4.500, ako studira osam godina, što je prosek na Beogradskom univerzitetu. Da bi otplatio ovaj novac, on mora da radi između pet i sedam godina, ne računajući volontiranje i praksu!
Zubari na posao prosečno čekaju četiri godine, a lekari tri meseca duže.
Standardne plate profesora, učitelja i nastavnika ne premašuju 40.000. Farmaceuti rade za oko 58.000, lekari i stomatolozi za 56.500, pravnici za nešto više od 47.000, a ekonomisti za 39.500 dinara. Ali, zato drvoseče, deficitarni u Kolubarskom i Mačvanskom okrugu, mogu da zarade i do 100.000.
Jedan vodoinstalater za najmanji izlazak na teren uzima od 1.000 do 2.500 dinara (otčepljivanje začepljenog odvoda), a za pet takvih “terena” u džep stavi 100 evra. Keramičari za lepljenje pločica u jednom stanu, u kuhinji i kupatilu, prosečno uzmu od 100 do 150 evra. Majstor za hoblovanje i lakiranje parketa, kad se odbije materijal, može da uzme oko 400 evra. Dakle, većina “kućnih” majstora može mesečno da zaradi po 1.000 i više evra, što je na nivou trostruke plate jednog učitelja!
Ali, ni taj majstor ne bi mogao da opstane kad bi morao da registruje radnju i plaća uredno državi sve dažbine, jer bi mu one pojele gro zarade. Osim toga, opšte mesto je da je dobrih majstora sve manje.
“Kod nas hirurzi svetske klase zarađuju od 80.000 do 100.000 dinara mesečno, a uzmite samo koliko je koštalo njihovo školovanje i kolika je njihova odgovornost”, kaže Ranka Savić iz ASNS. Ona se slaže da je intelektualni rad u Srbiji apsolutno potcenjen i to već decenijama, a za to vidi nekoliko razloga.
“Fakultetska diploma je degradirana, između ostalog i zato što postoji veliki broj privatnih fakulteta, kod kojih nije važno znanje nego uplaćena školarina. Ranije su diplome imale veću težinu. Drugi razlog jeste zapošljavanje po partijskom ključu. Zbog partijskih kadrova menjaju se sistematizacije, pa za radna mesta za koja je danas potreban fakultet, sutra više nije. Uslove za to radno mesto diktira partijski aparatčkik kome je mesto namenjeno”, kaže Savić.
Ipak, možda i najviše, dodaje ona, krivi su sami vlasnici diploma, koji su zbog nemanja posla pristali da rade za mizerne pare, pod katastrofalnim uslovima, i to često poslove koji su daleko ispod njihovog stepena znanja. Bitno je samo doći do radnog mesta.
To je veliki problem koji će se državi vremenom olupati o glavu. S jedne strane, imaćemo sve više obrazovanih – a neobrazovanih, imaćemo sve više nedefinisanih raznoraznih menadžerskih zanimanja, i sve više mladih će napuštati zemlju. Srbija će na kraju ostati država neškolovanih, nestručnih i neobrazovanih“, kaže Savić.
Još plastičniju sliku kako u stvarnom životu izgleda život profesora, dakle intelektualaca, koji bi trebalo da regrutuju nove intelektualce, daje Slobodan Brajković iz Sindikata zaposlenih u prosveti.
“Prosečna plata u obrazovanju je 38.000 dinara, a tu je više od 80 odsto kadra fakultetski obrazovano. Neretko se dešava da đaci, deca vlasnika kafića ili biznismena, dolaze u srednju školu kolima, a profesori se guraju da uđu u autobus. Stariji profesori idu krezavi, jer nemaju pare da poprave zube. Nose iznošene cipele. Nedavno sam video jednog predavača filozofije koji je vezao cipele kanapom”, kaže Brajković.
Ovakvim statusom nastavnog kadra država, dodaje ovaj sindikalac, šalje mladima loše poruke, koje se mogu svesti na glavnu: “Badava idete u školu! To se ne isplati”.
Profesori više nemaju autoritet u društvu, baš kao ni ostali zaposleni u muzejima, bibliotekama i drugim ustanovama kulture. Njihove plate, sve sa doktoratom, ne prelaze 45.000. Tek nešto malo bolje stoje visokoobrazovani zdravstveni radnici, čija su primanja za trećinu veća.
NISU KRIVI MAJSTORI
Kako kaže Ranka Savić, nisu majstori i radnici krivi što država loše tretira intelektualce. “Električar radi po 15 sati dnevno, ide od kuće do kuće, daje oglase… I treba da zaradi. Ali, uzmite šta radi direktor neke od brojnih agencija u Srbiji, koji ne zarađuje manje od 150.000 do 200.000, ili PR službenik u nekom javnom preduzeću koji premašuje 100.000. Uporedite njih sa profesorom ili hirurgom! E, to su poražavajući podaci po ovu zemlju, koju će upropastiti ne dobri majstori, već partijski činovnici”, kaže ona.
TRAŽENA ZANIMANJA
Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, na spisku najtraženijih zanimanja u zemlji su: zavarivači, inženjeri elektrotehnike i građevinarstva, rukovaoci građevinskom mehanizacijom, knjigovođe i računovođe, grafičari, oftalmolozi, ginekolozi i anesteziolozi, pekari i poslastičari, kuvari i pica majstori, mesari, kozmetičari, veterinari i farmaceuti, gerontodomaćice, lakireri, keramičari, vozači i vulkanizeri. Kao što se vidi sa spiska, najmanji je deficit zanimanja za koje je potreban fakultet.
Izvor:Novosti
