pitanje:
Zdravo.Ja sam Zorana i imam 17 godina. Imam problem sa majkom, tj , nasom komunikacijom. Nemam nikakav odnos sa njom,a to bi jako volela. Stalno razmisljam zasto ja ne mogu da dobijem savet od moje majke,da me podrzi da stane na moju stranu.
Gledajuci moju najbolju drugaricu i njenu mamu,jako mi je postalo tesko,jer,u njenoj svakoj recenici postoji \”ne znam sta bih bez mame\”…Razlika godina izmedju mene i majke jeste povelika. 34 godine..I u par navrata sam pokusala da pricam sa njom o nekim stvarima, uglavnom nekim najjbanalnijim, ocekujuci odgovor\” resicemo to,ili upravu si\”, svaki put to bude samo psovka i totalna kontra od mog misljenja..Ili se jednostavno naljuti na mene i ne razgovaramo,a nije ni svasna koliko me to boli,ali nista ne mogu da uradim povodom toga,osecam se jako bespomocno. Volela bi bar malo da joj se priblizim,da joj mogu reci neke nebitnije stvari, o ozbiljnijim desavanjima u mom zivotu i tako nista ne zna, i prestala sam i da pokusavam da pricamo o ozbiljnijim temama jer znam kako se svaki put zavrsi..
odgovor:
Poštovana Zorana, kod mladih osoba sa 15, 16, 17 godina, dosta je uobičajeno da postoji izvesna distanca i međusobno nerazumevanje sa roditeljima. Iskustvo koje opisuje tvoja drugarica „ne znam šta bih bez mame“ nije uobičajeno, a pitanje je i da li je poželjno. Jer, dobro je da mlade osobe pokušavaju da same stvore svoja iskustva, mišljenja, stavove, da menjaju svoje stavove i mišljenja, da im najintenzivnija i najbliskija komunikacija bude sa vršnjacima i vršnjakinjama, a da se samo u nekim stvarima oslanjaju na svojem mame. Razumem da ti želiš da od majke dobijaš više podrške i razumevanja, da ste bliskije nego što jeste kao i da od nje bar ne budeš povređivana. Ono što možeš da pokušaš je da joj to sve kažeš, mirno, u nekoj opuštenoj situaciji, da ti iniciraš razgovor, i da joj za početak izneseš sve ono što vidiš kao dobro u njoj i u vašem odnosu, a onda i da joj izneseš ove svoje zamerke, kao i kakvim sve osećanjima ti reaguješ na njena ponašanja koja joj zameraš. Cilj jednog ovakvog pokušaja nije da se tvoja mama odmah promeni, nego da je podstakneš da počnete da razgovarate o vašim međusobnim odnosima, o tvojim osećanjima i povređenosti koju osećaš. Ako ovakav tvoj pokušaj (veća je šansa za uspeh ako ih bude više) i ne da rezultat koji bi tebe zadovoljio, ostaje ti nada da će se vaš odnos popraviti u budućnosti, recimo kad budeš imala 20 godina. A do tada, će ti preostajati da bliske, podržavajuće, razumevajuće i emocionalno-hranljive odnose podražiš među svojim vršnjakinjama i vršnjacima, kao i među drugim odraslim osobama (rođaci, nastavnici…). Na primer, znam osobu koja sa svojih 15-16 godina nije osećala nikakvu podršku ni od oca ni od majke, a našla ju je u svojoj razrednoj iz osnovne sa kojom je uspostavila blizak odnos koji joj je bio dovoljan da stekne dosta unutrašnje sigurnosti i samopoštovanja da postane samostalna i uspešna osoba. Srdačni pozdravi, Jovan Ratković.
