Kao učenik srednje pravno-birotehničke škole u Beogradu bio sam abonentDoma učenika srednjih škola.Nas 1.100 iz raznih krajeva (ja sam iz Lazarevca) bilo je smešteno u pet ustanova na različitim mestima u gradu. Kao učenik drugog razreda stanovao sam u domu ,,PetarDrapšin” u Ulici kralja Petra gde je bilo nas 205 učenika. Svakog meseca smouplaćivali na žiro-račun sopstvenih prihoda Doma učenika 2.100 dinara (kasnije 2.500, pa 3.000) za smeštaj i ishranu. Pored toga, plaćali smo u sekretarijatu doma po sto dinara za abonentske knjižice. Nismo mogli da dobijemo doručak–ručak–večeru ako nemamo abonentsku knjižicu sa bonovima za svaki obrok posebno. Meni je to posebno plaćanje abonentske knjižice bilo čudno jer ishranu smo plaćali na osnovu rešenja ministra prosvete, ali kad sam pitao otkud i tih sto dinara za knjižicu rekli su mi da ,,tako mora”. Mene je golicao podatak da nas u domovima ima 1.100 i da svakog meseca godinama svako daje sto dinara. Onako uzgred pitao sam sekretaricu i upravnika našeg doma otkud to. Odgovorili su mi da je reč o nalogu generalnog direktora svih domova i da pitam njega ako želim odgovor. Tako sam i postupio: iako sam tada bio učenik drugog razreda, poslao sam pismo generalnom direktoru u kome sam naveo da mene kao učenika interesuje kome odlazi taj novac za abonentske knjižice. Ubrzo je stigao odgovor u kome je generalni direktor najpre naveo da mu je drago što se interesujem kuda ide naš novac.,,Odluku da se naplaćuju abonentske knjižice doneo sam ja lično jer to je pedagoška mera”, naveo je on i objasnio daako učenici daju stotinu dinara onda će se prema knjižicama odnositi odgovornije, neće ih gubiti itd.
Igrom slučaja,tih dana u Domu srednjih škola bila je budžetska kontrola Ministarstva finansija a tada je i stupio na snagu zakon o slobodnom pristupu informacijama, o čemu je u medijima bilo mnogo reči. Ja sam onda došao na ideju da, pozivajući se na taj zakon, zatražim kopiju izveštaja o budžetskoj kontroli Ministarstva finansija. Zahtev sam podneo i Ministarstvu prosvete i Ministarstvu finansija. Pročitao sam zakon i zamolio da mi shodno članu 15 izdaju kopiju zapisnika o kontroli (ja sam tada napisao da mi izdaju ,,nalaze”). Ali iz ministarstava mi nisu odgovorili. Nije mi preostalo ništa drugo nego da napišemžalbuRodoljubu Šabiću koji je tih dana (2005) tek počeo da radi kao poverenik. To je bio 37. predmet od početka njegovog rada. Posle naloga poverenika Ministarstvo finansija mi je vrlo brzo dostavilo kopiju zapisnika. U tom dokumentu na jednom mestu su pomenute i abonentske knjižice ali zabeleženo je da se one učenicima – dele besplatno! Direktor je dao takvu izjavu iako je prethodno meni, pismeno, na moj zahtev odgovorio drukčije! Verovatno nije ni pomišljao da ću se ja, učenik srednje škole, usuditi da tražim i uspeti da dođem do zapisnika Ministarstva finansija.
Šta dalje? Bilo je logično da o tome obavestim organ koji je bio obmanut: napisao sam pismo budžetskoj inspekciji Ministarstva finansija. Predmet: prijava zbog nezakonite naplate u domu učenika srednjih škola. I onda je gospođa budžetski inspektor otišla ponovo u dom, ali ovog puta nenajavljena. I to, otišla je ne u direkciju nego u jedan od domova gde je službenik upravo naplaćivao abonentske knjižice. Tako je gospođa inspektor sastavila novi izveštaj i podnela krivične prijave protiv šest rukovodilaca u Domu učenika srednjih škola. Suđenje je mnogo puta otkazivano i konačno je u februaru ove godine završeno. Učenicima je vraćeno 2,3 miliona dinara, a odgovorni su morali da plate novčane kazne.
*Student Pravnog fakulteta
