Sindrom „roditelja zaštitnika“ izraženiji je u Srbiji više nego u bilo kojoj zemlji Evrope. Primera radi, mladi u Beogradu i do deset godina kasne za svojim vršnjacima u Evropi i neretko tek sa 30 godina počinju da rade po prvi put. Međutim, to ne navodi roditelje da podstaknu svoju decu da se osamostale, nego ih finansijski podržavaju i kad napune 30 i više godina. Ipak, u Zavodu za statistiku tvrde da ne postoje zvanični podaci o tome sa koliko godina se deca odvajaju od svojih roditelja, ali da je „slučajeva“ kasnog odlaska iz porodice mnogo.
Aleksandra Dimitrijević je pre tri godine diplomirala na Medicinskom fakultetu, izričita je u tome da se zaposli u struci, ali za sada su izgledi za to minimalni.
-Izabrala sam da studiram medicinu kako bih se što pre osamostalila i krenula svojim putem. Imam 30 godina, ne mogu da nađem posao u struci, a ne želim ništa drugo da radim. Još uvek živim sa roditeljima, jer ne postoji mogućnost da iznajmim stan i živim sama – kaže Aleksandra.
Slobodan Karanović iz Zavoda za statistiku i informatiku, kaže da ne postoje zvanični podaci o tome sa koliko godina se deca odvajaju od svojih roditelja i kreću svojim putem, česta je situacija da i oni koji imaju preko 30 godina još uvek žive na račun svojih roditelja, što nekada nije bio slučaj.
– Za ovakvo stanje deca često krive roditelje, te što im nisu kupili kola, te zašto ne mogu da idu na more i stalno samo traže i traže, a uporno sede kući i ne razmišljaju o tome da se pokrenu i urade nešto za sebe- kaže Karanović. Fenomen produžene mladosti po opštem mišljenju veoma često nije stvar izbora nego prinude.
Dejan Vladisavljević, radi, ali iako ima 28 godina i dalje živi sa majkom.
-Po zanimanju sam konobar, sa platom koju ja zaradim mogu da pokrpim, ali jedva, mesečna zaduženja koja majka i ja imamo u našem malom stanu. Mnogo bih voleo da živim sam, ali pored finansijskih, postoje i drugi problemi koji u mom slučaju onemogućuju da se u potpunosti osamostalim. Moja majka je bolesna, a ima i veoma nisku penziju, u ovakvoj situaciji zaista je iluzorno da razmišnjam o životu u sopstevnom stanu- kaže Vladisavljević.
Neki smatraju da društvo ne prepoznaje i ne podržava potrebe mladih ljudi i da su glavni krivci za ovo stanje nezaposlenost i nedostatak novca, međutim postoje i mladi ljudi koji ne misle tako.
Snažena Atanacković ima 23 godine, a kako kaže od 18. godine ne živi sa roditeljima.
– Sama sam se odlučila na ovakav život, iako nisam morala. Od 18. godine radim i to dva posla, iako sam mogla da ostanem kod roditelja i ispijam kafe po beogradskim kafićima po ceo dan- kaže Snežana.
Psiholog Jasna Nikolić, ističe da sve potiče iz kuće i da glavni problem ili rešenje istog leži u tome kako su roditelji vaspitali svoju decu i na šta su ih navikli.
– Mnogi roditelji greše, u nameri da zaštite svoju dece od svega i svačega. Takva deca nemaju radne navike i praktično veći deo svog života žive pod staklenim zvonom. Oni su navikli da roditelji sve rade umesto njih i kada dođe trenutak da „izađu na ulicu“ i uhvate se u koštac sa životom oni ne mogu da se snađu i zato je lakše pronaći milion izgovora u koje spadaju nedostatak novca, nezaposlenost, ne mogućnost da pronađu zaposlenje u struci i još mnogo drugih. Roditelji koji ovako postupaju, ne uviđaju da su svoju decu ustvari oštetili i stavili u situaciju da u svakom pogledu zavise od njih. Takva deca će jako teško da odu iz „porodičnog gnezda“, jer nisu navikla da se bore, da pokušavaju uvek iznova i iznova, ali naravno postoje i hrabri mladi ljudi koji sa veoma malo godina preuzimaju kormilo u svoje ruke i ne samo da se osamostaljuju, nego izdržavaju i celu porodicu- objašnjava Nikolićeva.
Izvor: Danas
