Koliko su zainteresovani za različite umetničke discipline? Kakva su njihova iskustva sa programima van redovne nastave? Šta ih najviše privlači? Šta im nedostaje? Da li prodor novih tehnologija u potpunosti određuje njihov generacijski profil ili su preferencije mahom uslovljene lokalnim, ili čak mikro kontekstom? Kako provode slobodno vreme i kako se provode?
“Generacija Z” je istraživački projekat izveden u saradnji sa učenicima i stručnim saradnicima iz jedanaest beogradskih srednjih škola. U periodu od marta do maja 2011. ispitana je struktura preferencija različitih umetničkih disciplina i drugih programa koji mogu delovati na razvoj kreativnosti i izuzetna postignuća mladih. Pored toga, ispitano je kakva su dosadašnja iskustva srednjoškolaca sa programima iz oblasti umetnosti i kulture, i do koje mere faktori kao što su profil škole, uzrast, pol, lokacija i prethodno iskustvo uslovljavaju njihove sklonosti.
Rezultati pokazuju da beogradski srednjoškolci pokazuju visok stepen interesovanja prema umetničkim disciplinama koje nisu dovoljno ili nisu uopšte zastupljene u okviru vannastavnih programa. Skoro polovina ispitanih srednjoškolaca ističe da im nedostaju umetnički programi i kreativne radionice, a najviši stepen interesovanja pokazuju upravo prema izvođačkim i vizuelnim umetnostima koje im nisu uvek dostupne: po utvrđenim nalazima, gimnazijalke su posebno usmerene na teatar, plesne i muzičke programe, dok mladići pokazuju povišeno interesovanje za film, fotografiju i video, bez obzira na tip škole. Za sve umetničke discipline veću sklonost pokazuju devojke: zato postoje izvesne indicije da one mogu biti vršnjački link za promovisanje kreativnog životnog stila među srednjoškolcima. Uz to, mladi koji su do sada bili potpuno neaktivni i nisu pohađali nikakve programe otkrivaju povišen nivo interesovanja za izvođačke, a posebno za vizuelne umetnosti što daje važan putokaz kako da se pokrenu i socijalizuju mladi koji nisu uvek „laki“ niti spremni za saradnju.
Povišeno je interesovanje za programe koji kombinuju više različitih umetnosti. Uprkos tome što nemaju iskustva sa takvim sadržajima srednjoškolci mogu biti lako motivisani da se u njih uključe, posebno zbog upotrebe novih medija koji, u umetničkim okvirima, doprinose razvoju njihove kreativnosti. Evidentna je potreba za novinom i eksperimentisanjem koje višemedijska umetnost nudi. U domenu sporta, sličan trend se javlja kod manje popularnih sportova kao što su parkur, orijentiring, jahanje, mačevanje i dr.
Po svedočenju srednjoškolaca, programi koje su pohađali vrlo su visokog kvaliteta, a metod je prilagođen njihovim potrebama i očekivanjima. Oni koji su ih redovno pohađali izuzetno su zadovoljni što može uticati na umetničke preferencije i proširenje interesovanja. Kao najveće prednosti ističu se vršnjačko druženje, kvalitet programa i sticanje novih iskustava, a kao jedna od važnih zamerki ističu se kratko trajanje i nedovoljna učestalost programa. Srednjoškolcima nedostaje kontinuitet programskih sadržaja, kako zbog socijalne razmene i učvršćivanja novih poznanstava koja su im izuzetno važna, tako i zbog sistematskog razvoja sposobnosti. Pojedine zamerke koje srednjoškolci iznose su tehničko-organizacione prirode, što se nadovezuju na podatak da su glavni razlozi zbog kojih programi nisu pohađani vezani upravo za poteškoće sa terminima ili teritorijalnu nedostupnost programa. I zaista, pokazalo se da pojedini programi uopšte nisu zastupljeni tamo gde za njih postoji interesovanje, kao i da interesovanja nisu podjednako izražena u svim delovima grada. Upadljiv primer su učenici novobeogradskih i zemunskih škola koji pokazuju viši stepen interesovanja skoro za sve umetničke displine (književnost, primenjene, izvođačke, višemedijska)
Nedovoljna zastupljenost različitih umetničkih programa u pojedinim delovima grada je samo jedna strana problema. Pored toga, uočen je problem informisanosti, kao i manjak motivisanosti mladih da se uključe u programe koji su im dostupni. Po rečima srednjoškolaca, glavni izvori informisanja su vršnjaci i internet, s tim što je korišćenje interneta retko usmereno na ispitivanje konkretnih programskih mogućnosti. Nastavnici i roditelji nisu dovoljno moćni, a pretpostavljamo ni dovoljno aktivni u motivisanju mladih za kreativne akcije.
Kada je reč o koncepciji programa, nema mnogo dileme. Srednjoškolci pokazuju najveću sklonost prema radionicama s tim što se jasno uočava razlika u preferencijama koncepta za umetničke i sportske programe. Radioničarski pristup više odgovara umetničkim sklonostima, dok je takmičarski okvir podsticajan pre svega za mlade koji vole grupne sportove. Uz to, svaka nova forma utemeljena u dobrom poznavanju i razumevanju razvojnih potreba može biti izazovna i na srednjoškolce delovati stimulativno.
Na kraju, ohrabruje podatak da dobar deo beogradskih srednjoškolaca vidi svoje slobodno vreme ispunjeno umetničkim aktivnostima (čitavih 15 %), ali je problem što te aktivnosti ne povezuju sa programima za mlade. Kao da je umetnost neka izolovana aktivnost koja treba da ostane usamljena, dok su vršnjačke zabave nešto sasvim drugo. Umetnost povezati sa doživljajem vršnjačke pripadnosti – to bi mogao biti ključ budućih programa, kao i stalno praćenje njihovih istinskih potreba.
Treba imati u vidu da je ovim istraživanjem snimljena samo jedna polovina sprege odnosno prepoznate potrebe srednjoškolaca. Postoje i one koje tek nastaju. Mladi u srednjoškolskom uzrastu samo delimično mogu da prepoznaju i razumeju određene potrebe dok se najsloženije postepeno razvijaju. Vrlo je složeno snimiti segment potrebe u nastajanju pre svega zato što se interesovanja razvijaju kroz složenu interakciju sa socijalnim okruženjem zbog čega direktno od njega zavise. Stoga je nužno konkretizovati i obezbediti okvir u kome se potrebe za umetničkim i kreativnim aktivnostima izražavaju. Programe za razvoj kreativnosti u svim umetničkim discplinama treba „smestiti“ što bliže životnom okruženju mladih, oni moraju postati deo njihovog života a ne slučajna „ekskurzija“ koja se sporadično odigrava na nekom udaljenom mestu. Umetničke aktivnosti i druge programske sadržaje koji srednjoškolcima nedostaju treba uvesti kao deo kurikuluma čime bi škola postala mesto povezano sa ličnim potrebama, i integralni deo njihovog života koji direktno utiče na razvoj sposobnosti i stepen zadovoljstva.
Autorka projekta: Irena Ristić (hop.la! )
Grafički prikazi i statistički podaci mogu se preuzeti iz elektronske publikacije.
Realizaciju istraživanja kao i objavljivanje rezultata pomogao je Sekretarijat za sport i omladinu Skupštine grada Beograd.
