Svaki treći Finac i svaki četvrti Nemac imaju završenene fakultete, dok u Srbiji tek svaki 16. stanovnik ima univerzitetsku diplomu. Nisu slučajno najrazvijenije zemlje sveta one koje u dobi od 25. do 34. godine imaju najviše visokoobrazovanih – u SAD je to 40, a u Japanu 50 odsto. Obrazovanje je u najdirektnijoj vezi sa načinom života, standardom i stanjem jednog društva.
U 2010. godini sedam najboljih maturanata Matematičke gimnazije uz pune stipendije otišlo je na Kembridž i MIT (Tehnološki institut Masačusets). Otuda nije čudo što smo po broju visokoobrazovanih na dnu evropske lestvice, a prema istraživanju Studentske unije iz 2009, blizu dve trećine studenata prilikom upisivanja studija ima na umu mogućnost zapošljavanja u inostranstvu.
Nekadašnji studenti Ekonomskog fakulteta pamte neobičnu tezu doajena srpske ekonomske misli, pokojne Radmile Stojanović, koja je smatrala da nijedan svršeni visokoškolac ne sme biti bez posla. Ako u startu ne mogu da rade u struci, kao pravnici, farmaceuti, inženjeri, neka rade neke obične poslove, govorila je profesorka Stojanović, verujući da bi kreativniji kadrovi i na prostijim radnim mestima napravili kvalitativna poboljšanja. Ali ova zemlja je išla drugim putem. Prema poslednjim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ), trenutno je bez posla 46.977 lica sa fakultetskom diplomom (krajem 2009. bilo ih je 36.606). Na pitanje kako će se Srbija sa tolikim brojem nezaposlenih uklopiti u preporuke EU da se broj visokoobrazovanih ljudi do 2020. poveća na čak 40 odsto stanovništva (trenutno fakultet ima šest do sedam, a ako se računaju i više škole, oko 10 odsto građana), iz pres službe NSZ dobili smo sledeći odgovor:
„Neophodna je promena obrazovne politike i definisanje strategije visokog obrazovanja sa akcentom na inovacijsko obrazovanje i povezivanje univerziteta sa privredom. Na taj način obrazovanje bi postalo generator ekonomskog razvoja. Sa podizanjem broja visokoobrazovnih veće su šanse za privlačenje stranih investitora koji bi otvarali nova radna mesta u oblasti visokih tehnologija.“
Po odlivu mozgova 136. na svetu
– Porazan i veoma tužan podatak glasi: Srbija se nalazi na 136. mestu (od 139 zemalja koje su analizirane) po odlivu mozgova. To kazuje godišnji Izveštaj o globalnoj konkurentnosti 2010-2011, koji objavljuje Svetski ekonomski forum u Davosu. Iza nas su samo tri zemlje, nijedna sa Balkana. S druge strane, obrazovni sistem Srbije očigledno pruža neki kvalitet čim naši studenti uspevaju da se zaposle u razvijenim zemljama u koje odlaze – kaže profesor Mihailo Crnobrnja.
Lutamo bez strategije
Nedostatak nacionalne strategije za visoko obrazovanje kao glavni problem visokog školstva više puta je isticao i rektor Univerziteta u Beogradu Branko Kovačević. Iako je usvajanje tog strateški važnog dokumenta ministar prosvete Žarko Obradović označio kao prioritet svog mandata, strategiju još nemamo. A mandat se neumitno bliži kraju. Delom i zbog toga dekan i profesor Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA) Mihailo Crnobrnja ne veruje da je moguće realizovati preporuku EU o povećanju učešća visokoobrazovanih kadrova sa sadašnjih 6-7 na oko 40 odsto.
– Ovakvo, šestostruko povećanje bi zahtevalo gigantski koncentrisani napor ministarstva obrazovanja i svih visokoškolskih ustanova, što je u našim sadašnjim uslovima nezamislivo. I nastavni kadar je jedan od ograničavajućih faktora ovakve nagle ekspanzije. Nema ga dovoljno i nije ga lako brzo stvoriti. Drugi ograničavajući faktor je ko će to da plati? Ako pretpostavimo da bi se u tom uvećanju zadržala postojeća proporcija državnog i privatnog obrazovanja, ispada da bi budžetska sredstva za ovu namenu trebalo višestruko da porastu. A teško je pretpostaviti i da će privatni fakulteti da prime šest puta više studenata – kaže Crnobrnja.
Prema procenama OECD, normalno razvijena zemlja treba da ima najmanje 20 odsto visokoobrazovanih. Zašto je to važno? Zato što obrazovanje doprinosi kvalitetu radne snage, inovacijama, istraživanju, otvaranju novih radnih mesta…
Ali čime decu u Srbiji, među kojima mnogi jedva otaljavaju i osnovnu i srednju školu, privoleti da studiraju? I ko će to da plati?! Osim ako se ne ugledamo na Mađarsku, koja je 2008. povećanje broja visokoobrazovanih postavila među državne prioritete i potpuno ukinula kategoriju samofinansirajućih studenata, a što je ovde teško očekivati da se dogodi.
Studentski krediti
Bivši ministar za nauku i tehnološki razvoj u Vladi Zorana Đinđića i rektor „Metropoliten univerziteta“ Dragan Domazet predložio je nešto drugačije rešenje. On smatra da sve, pa i državne visokoškolske ustanove, treba da posluju po principu školarine, a potencijalnim studentima država treba da omogući da konkurišu za vaučere koji bi im bespovratno pokrili troškove školovanja ili za kredite sa niskom kamatom. Po predlogu Domazeta, vaučere bi dobilo 30 odsto najboljih srednjoškolaca, a ostalima bi na raspolaganju bila dva kreditna modela: iz državnog Fonda za kreditiranje studenata sa kamatom od jedan odsto ili od komercijalnih banaka uz kamatu od pet odsto godišnje. U oba slučaja otplata kredita bi počinjala tek godinu nakon završetka studija, dakle ako studije traju četiri godine poček ili grejs period koji bi trajao pet godina. Bivši ministar nauke veruje da bi prva varijanta – vaučeri plus krediti iz državnog Fonda – mogla da se realizuje i sa izdvajanjima za visoko školstvo na nivou iz 2010.
O ovakvim i sličnim rešenjima u Srbiji malo ko razmišlja. Iz odgovora na upitnik EU objavljenih na sajtu Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj vidi se samo da je broj studenata u Srbiji tokom poslednjih godina postojan – oko 230.000 godišnje, dok se broj onih koji stiču diplome lagano uvećava – sa 27.500 2005. na 40.330 2008. godine. Nažalost, a za razliku od razvijenih zemalja, pa i zemalja u tranziciji, u Srbiji je poslednjih godina povećana i stopa nezaposlenosti visokoobrazovanih. O tome koliko je takva pojava posledica ekonomske krize i talasanja na tržištu rada, a koliko hiperprodukcije diploma sumnjivog kvaliteta, istraživanje još nije obavljeno.
Izvor: Blic
