pitanje:
Poštovani Imam 20.godina. Pretrpela sam razne traume u detinjstvu, koje su na mene ostavile traga. Očeva familija me ne voli, odbačena sam od svih sem oca i sestre. Sad me jako boli duša. Taj bol se manifestuje teskobom u grudima koja mi ne da ni da placem ni da se vristim. Stalno za svaku sitinicu me napadaju, vredjaju i omalovazavaju. Osećam se bezvrednom i odbačenom. Izgubila sam majku pre tri godine i bez nje se osećam potpuno sama. Kao da sam bez igde ikoga. Jedino mi je da pobegnem daleko od kuće kako ne bih bila smetnja tati i sestri ili da se ubijem. Ocećam da će mi glava i utroba od svega toga pući i čini mi se kao da sa ja magnet za sve lose stvari koje mi se dese. Ne radi mi se nista, i ono sto me je nekad zanimalo, sad je izgubilo svoj sjaj. Bila sam kod neuropsihijatra i dao mi je lek ali ne pomaze. Teskoba u grudima je sve veca i veca i boli jako. Ne znam sta da radim, bojim se poludeću. Molim vas pomozite mi, recite mi kako da se izborim sa ovim. Unapred zahvalna.
odgovor:
Poštovana Ana, iz tvog pisma mogu da zapazim da si sada preplavljena trpljenjem emocionalnog bola. Iz pisma se može zapaziti i da ti svoj emocionalni bol vidiš u gubitku emocionalne podrške koju si imala od strane majke, u sabotiranju i napadima na tvoju ličnost od strane oca i sestre, za koje iznosiš i nešto pozitivno a to je da te oni nisu odbacili, i kao treće što se može zapaziti kao izvor tvojih trpljenja je odbacivanje od strane očeve rodbine. Ne kažeš šta je sa rodbinom po majčinoj strani, kao i sa drugaricama, školovanjem / zaposlenjem? Razumeo sam da osećaš napetost i tenziju, blokiranost mogućnosti da adekvatno isprazniš emocionalni bol, sniženo raspoloženje i doživljaj izolacije i odsustva odgovarajućeg razumevanja i podrške od strane okoline. Obratila si se psihijatru, to je pozitivno, kažeš da ti prepisana farmakoterapija ne pomaže. Mislim da je za počektak najbolje da se što pre ponovo obratiš svom psihijatru, da mu kažeš to što si rekla da ti lek koji piješ ne pomaže, kako bi on mogao da promeni lek ili dozu, kao i da ga pitaš šta još tebi može da pomogne, da li može da ti pomogne neka psihoterapija i gde je možeš naći. Meni se čini da ti je psihoterapija svakako potrebna, jer lek može da ublaži tvoje tegobe a psihoterapija je kanal kroz koji ćeš osloboditi svoja neprijatna osećanja, deblokirati svoj prirodni kapacitet da ispoljiš tugu i ljutnju, a na psihoterapiji ćeš imati priliku i da ojačaš svoje samopoštovanje i samopouzdanje kao i da naučiš da se zaštitiš od eventualnih toksičnih odnosa sa osobama iz tvog okruženja. Osim tvog psihijatra i budućeg psihoterapeuta (psihoterapeut može biti tvoj psihijatar a i drugi stručnjak na koga te on bude eventualno uputio), svakako ti je potreban oslonac i iz drugih polja življenja. Oslonac pre svega mogu biti prijateljice i prijatelji, u vidu druženja, izlazaka i posebno razgovora sa nekom bliskom osobom (ako takva postoji) sa kojom ćeš deliti svoje probleme i patnje. Druženja, izlasci, rekreacija mogu doneti određeno zadovoljstvo, koje će predstavljati protivtežu tvojoj patnji, pa ćeš je lakše podnositi. Ako studiraš (svakodnevni odlasci na predavanja, učenje u čitaonici) ili ako ne studiraš, zaposlenje (svakodnevni posao, plata kojom ćeš sebi priuštiti neka lična zadovoljstva) predstavljaju izraziti oslonac u vezi sa svim životnim teškoćama. Pisanje intimnog dnevnika, u kome ćeš slobodno iznositi svoje misli i osećanja u odnosu na sve i svašta, bez ikakve cenzure, može takođe biti od koristi, kao dopuna svemu ovome prethodnom. Srdačni pozdravi, Jovan Ratković.
