Istraživanje pokazalo je da više od polovine stanovništva između 25. i 34. godine živi sa roditeljima i nema volje da započne samostalan život Imate više od 30 godina, a i dalje živite kod roditelja, pa je sva prilika da ste u kandžama takozvanog produženog detinjstva.
Za to imate dobro opravdanje samo ukoliko ste nezaposleni. Ali, ako dobro zarađujete i imate redovnu platu, kakve argumente za život pod istim krovom sa mamom i tatom biste mogli da navedete?
U roditeljskom domu je najslađe, najsigurnije, najušuškanije, a i mama i tata uspešno koče osamostaljivanje svojih odraslih sinova i ćerki. Koliko je takvih osoba u Srbiji? Istraživanje “Galupa” od pre godinu dana pokazalo je da čak 57 odsto stanovništva između 25. i 34. godine živi sa roditeljima i nema volje ili hrabrosti da započne samostalan život, od 35. do 44. godine takvih je 32 odsto, a u populaciji od 45. do 54. godine čak 27 odsto! Od razloga za ostajanje u fazi produženog detinjstva, kao najjači je naveden loša materijalna situacija, odnosno nedostatak sredstava za osamostaljivanje. Psiholozi, međutim, smatraju da ne treba zanemariti ni socijalni momenat. Naime, mnogi polaze od toga da je kod roditelja isplativije živeti, jer imaju obezbeđene obroke, opranu i ispeglanu odeću, a mama i tata i dalje plaćaju sve račune za stan. Na taj način odrasloj deci za putovanja, modiranje i noćne izlaske ostaje više vremena i novca.
Fenomen produženog detinjstva nije naš izum. Razbaškario se po celoj planeti, čak i preko Atlantika, gde su se deca decenijama rano osamostaljivala. “Pelcer” se odlično primio u Japanu gde, recimo, 70 odstozaposlenih žena, starosti od 30 do 35 godina, žive sa roditeljima. U Italiji oko 80 odsto muškaraca živi sa mamom i tatom do tridesetih godina. Stvoren je, dakle, 35-godišnjak koji obilazi noćne klubove, luduje sa devojkama i živi među četiri zida u roditeljskom stanu ili kući. O ovom društvenom fenomenu govori i dr Đorđe Kljajić u knjizi “Medicina, zdravlje i životni stil 2″ (“Mono i Manjana”), lekar koji već dve decenije živi radi u Vankuveru.
– Poslednjih decenija mnogi mladi ljudi oba pola imaju ozbiljne probleme da definišu svoj životni put, da nađu sebe, da odaberu profesiju, da se stabilizuju u sopstvenoj porodici. Oni jesu i nisu završili škole ili studije, imaju ili nemaju nekakav posao, oni i imaju i nemaju partnera suprotnog pola, ali taj odnos nije ni brak ni zabavljanje nego “nešto onako”! I sve ostaje privremeno: i posao, i zanimanje, i seksualni partner, sve se nešto odlaže i čeka. Ovaj prelazni period suviše dugo traje, godine prolaze a mladi više nisu ni deca, ni studenti, ni zaposleni, ni nezaposleni, ni porodični, ni potpuno sami. I definitivno nisu dovoljno zreli. Onda dođu neke ozbiljnije 30 i neke godine kada mnoge već hvata panika kuda i kako dalje. Sociolozi i psiholozi pokušavaju da objasne ovaj fenomen koji zahvata sve veći broj ne samo razvijenih nego i nerazvijenih zemalja – ističe dr Kljajić.
On kaže da je jedno od objašnjenja to što je reč o generacijama koje odrastaju u materijalnom izobilju, preplavljene stvarima, učene da dobijaju stotine nepotrebnih poklona još od dečjih rođendana i novih godina pa nadalje. Deca, dakle, ne nauče da odlože osnovna zadovoljstva, a zrelost podrazumeva, pre svega, odlaganje zadovoljstva. Nove generacije, međutim, žele sve, i to odmah, i to često sa lakoćom dobijaju od roditelja i okoline, a tu su i šopinzi, i gomile kupljenih nepotrebnih stvari.
– Tako se od male dece često prave veliki hedonisti: oni koji neumereno uživaju u hrani, piću, neradu, vrlo rano u seksu, a neretko u alkoholu i drogama. Imate li kod kuće jednu od onih osoba koja i dalje nešto studira, ili traži posao, spava do 2-3 sata popodne, ustane mrzovoljna, ne zna šta će od sebe po danu, čim dođe veče počinje da telefonira i priprema se za nove izlaske, a kući se vraća negde pred zoru? Jednom kada se matrica formira, posle se teško menja. Ovaj egocentrizam nije dobar ni za njih, ni za roditelje, niti za društvo. Živimo u potrošačkom društvu gde sve može da se dobije za novac, a industriji su potrebni potrošači “lake ruke”. A ko god plaća tuđom rukom, lakše plaća. Studije su sve skuplje a diplome sve manje vrede. Posle završenih studija, mnogi ne znaju ništa da rade, jer programi nisu usklađeni sa potrebama tržišta. Zar nije očigledno da to neko tako hoće – pita dr Kljajić.
Svojevremeno, u anketi magazina “Tajm”, niko od 600 anketiranih mladića i devojaka nije imao ideju o tome šta je zrelost. Za njih je zrelost kad imate dete, kad se iselite od roditelja, kad nađete dobar posao sa svim privilegijama, kad se oženite. Mnogi od njih su rekli da nisu spremni za stalan, ozbiljan posao, za decu i porodicu, jer to znači odgovornost, rad i brigu o drugome.
– Odraslost i zrelost, pre svega, podrazumevaju odgovornost za sebe i one oko sebe, zrelost u donošenju odluka i prihvatanje posledica učinjenih propusta, i, naravno, potpunu fizičku i finansijsku nezavisnost. Dužnosti i obaveze kod zrelih ljudi su pre prava na užitak i zadovoljstvo! Ko plaća ceh? U mnogim slučajevima roditelji, koji se pretrgoše radeći i iz svoje bolećivosti postaju sve popustljiviji. Kupuju deci kola, mobilne telefone, kompjutere, garderobu… Poneki uviđaju sopstvene propuste u vaspitanju, ali misle: neka se moja deca ne muče ako smo se mi mučili. Ceh plaćaju i sama nedorasla deca ili nezreli ljudi. Gube vreme na pogrešnim poslovima i sa pogrešnim osobama, prave greške iz kojih ne izvlače nikakve pouke. Postaju razočarani, neostvareni talenti utopljeni u sivilo svakodnevice koju su sami stvorili. Ceh, često, plaćaju njihova nedužna i neplanirana deca, koju nema ko da čuva, koja nemaju oba roditelja, koja su nezbrinuta i nevoljena, i od početka gube putokaze ka uspehu i životnoj radosti. Svakodnevno u ordinaciji viđam stotine mladih nezadovoljnih nesrećnih mladića i devojaka. Trećina njih pije antidepresive. Većina ima višegodišnje seksualno iskustvo, a mnogi ni dana radnog iskustva – ističe doktor Kljajić.
Prema podacima koje je nedavno “Viza” sprovela u okviru projekta “Viza mladi lideri”, mladi ljudi u Srbiji, iako žele da preuzmu odgovornost i napreduju u karijeri, osamostaljuju se mnogo kasnije nego njihovi vršnjaci u zemljama Evropske unije i SAD. Većina učesnika foruma, uzrasta od 18 do 27 godina, smatrala je da je naše društvo još dominantno konzervativno i patrijarhalno, a da su porodica i blisko okruženje previše zaštitnički nastrojeni prema mladima i da nisu spremni da prihvate potrebu mladih da postanu nezavisni. Njih gotovo polovina još živi sa roditeljima, a od ukupnog broja ispitanih 30 odsto živi sa partnerima ili prijateljima, a samo 17 odsto žive sami.
Čak 54 odsto ispitanika smatra da mladi ljudi u Srbiji nisu samostalni. Od 400 ispitanika obuhvaćenih istraživanjem, 31 odsto veruje da su nove generacije koje odrastaju u Srbiji manje samostalne od svojih vršnjaka u zapadnim zemljama. Sa druge strane, samo 15 odsto ocenjuje mlade u Srbiji kao potpuno samostalne.
Učesnici su jednoglasno zaključili da su finansije u ovom trenutku osnovna prepreka osamostaljivanju i otkrili su da su traumatična iskustva iz devedesetih godina ostavila značajne posledice na njihovo sazrevanje. Mišljenja su podeljena oko pitanja ko bi trebalo da ohrabruje i podržava mlade u njihovoj nameri da se osamostale. Gotovo polovina ispitanika veruje da bi ključnu ulogu u ovom procesu trebalo da preuzme država, dok 33 odsto ispitanika smatra da je od presudnog značaja za osamostaljivanje mikrosredina koja obuhvata: roditelje, rodbinu i prijatelje. S druge strane, ne tako mali broj ispitanika, njih 19 odsto, misli da mladi treba da se oslanjaju isključivo na sopstvene snage, kako bi se što pre osamostalili. Na pitanje šta zapravo znači pojam nezavisnosti, oko dve trećine ispitanika odgovorilo je da nezavisnost znači finansijsku samostalnost bez obzira na to sa kim živite. Četvrtina ispitanika odgovorila je da nezavisnost podrazumeva napuštanje roditeljskog doma, dok 17 odsto njih misli da je nezavisnost, pre svega, stanje svesti. Rezultati istraživanja pokazali su da više od polovine ispitanika još živi sa roditeljima, a kao razloge neki od njih su naveli da to čine zbog poteškoća sa novcem, dok drugi to pravdaju krajnje praktičnim razlozima.
Neki bi, dakle, želeli da žive sami, ali su zbog nedostatka novca prinuđeni da budu pod istim krovom sa roditeljima, taštom, svekrvom, što često prouzrokuje nezadovoljstvo i frustracije. Drugi, pak, smatraju da su samostalni samim tim što zarađuju, ne uzimajući u obzir to da, živeći kod roditelja, platu zapravo troše kao džeparac i vremenom postaju razmažene i egocentrične osobe, koje upravo zbog toga teško i sve kasnije odlučuju da zasnuju sopstvenu porodicu. Tu nameru dodatno otežavaju sami roditelji koji odrasle ćerke i sinove tretiraju kao kraljice i kraljeve, i ne dozvoljavaju im da odrastu. Tako vaspitavani, nespremi da napuste porodično gnezdo, 30-godišnjaci su uživljeni u produženo detinjstvo, a mame i tate u produženo roditeljstvo. A godine za nova roditeljstva prolaze..
Izvor:Novosti
