Mlada beogradska kompozitorka i perkusionistkinja Ksenija Komljenović (1988), nekadašnji ponos Muzičke škole „Stanković“ na čak tri odseka (klavir, teorija, udaraljke) i student FMU (kompozicija u klasi prof. Zorana Erića, udaraljke u klasi prof. Miroslava Karlovića), od prošle jeseni studira kompoziciju (prof. Karl Šimel) i udaraljke (prof. Dejvid Kolijer) na Državni univerzitet Ilinoisa u Blumingtonu, Sjedinjene Države, sa ogromnim uspehom. Uobičajeni studentski dan načičkan kreativnim izazovima, mogućnost da se latite u stvaranju i izvođenju ama baš svega na šta pomislite i prilika za putovanja i prisustvovanja koncertima velikih zvezda savremene umetničke muzike, čine se kao ispunjenje sna svakog radoznalog mladog umetnika.
Opišite nam za početak svakodnevicu na svojim aktuelnim američkim studijama?
– Rano ustajanje, odlazak do apsolutno čarobnog Cook Halla, zgrade napravljene poput zamka u kojoj se održava muzička nastava. Tamo se do kasnog popodneva prepliće sviranje sa odlascima na probe i časove. Za kraj dana se kao najbolja solucija pokaže odlazak sa društvom na neki od koncerata, predstava ili recitala. Kao alternativa se nudi niz aktivnosti koje organizuju ljudi zaduženi za internacionalne studente: od pečenja maršmeloua uz logorsku vatru do organizovanja večeri različitih kultura, izleta u velike gradove itd. Jako su dobro organizovani i trude se da nam obogate iskustvo i olakšaju upoznavanje sa američkom kulturom.
Kako izgleda i koliko se razlikuje način rada u muzičkoj nastavi tamo i ovde?
– Organizacija nastave uopšte se mnogo razlikuje od naše u Srbiji. Ono što mi se veoma dopada u vezi sa njihovim sistemom je to što student sam kreira svoj put. Dakle, student bira glavni predmet, bira predmete u vezi sa njim koje će slušati i predmete koji uopšte ne moraju imati dodirnih tačaka sa onim što želi da mu bude životni poziv. Ne postoji kalup toka studija u koji se morate uklopiti, već vi sami stvarate i istražujete mogućnosti – dok studirate. Što se tiče same muzičke nastave – razlikuje se na više načina. Prvenstveno, univerziteti u Americi imaju sve uslove za njeno održavanje. Recimo ne mogu biti srećnija zbog odvojenih soba za vežbanje i onih osam marimbi kojima imamo pristup. Drugo, nastava se prilagođava vama i vašem tempu rada. Vi birate da slušate šta vas zanima: džez, savremena muzika ili pak nešto sasvim treće. Prilika za nastupe i umetničko izražavanje ima na sve strane. Broj muzičara je ogroman i osećaj kolektiva takav da se apsolutno ništa ne čini kao nemoguće. Sve što je potrebno jeste da imate ideju i dobru volju koju ćete prezentovati nekome ko vam može pomoći u njenom ostvarenju. Ono što smatram velikim olakšanjem jeste to što nijednom nisam čula rečenice poput: „To je nemoguće“, „Ne postoje sredstva“, „To nikoga neće zanimati, zahteva previše truda“. Oni su svesni da sve mogu i sve umeju, i verujte mi, takav stav ne postoji samo zato sto su novčano bogatiji od nas. To ima mnogo veze sa verom u sebe i sopstvene sposobnosti.
Koje su bile vaše prednosti dolaskom iz Evrope, a šta ste morali vrlo brzo da savladate kao novi standard?
– Moje prednosti su, u muzičkom smislu, bile to da sam većinu stvari koje oni tek savladavaju na fakultetu prošla u nižoj i srednjoj muzičkoj školi. Oni nemaju formalno muzičko obrazovanje pre fakulteta, i tu se razlikujemo. Ono na šta je trebalo „adaptirati se“ u najboljem mogućem smislu te reči, jeste aktivizam na sve strane i zatim naučiti o mnogobrojnim mogućnostima i kako ih iskoristiti.
Šta je najlepše u američkoj muzici čega ste postali svesni i što ćete uključiti u svoj budući rad?
– Iz cele priče koju sam do sad doživela, jedna od najlepših stvari kojima sam posvedočila je to kako mladi ljudi, ujedinjeni umeju da naprave čudo. Jedan od najblistavijih primera je da posmatrate kako funkcioniše jedna velika mašinerija od stotinak ljudi, poput „marching banda“. To je prava magija. Kada zavirite u samu strukturu videćete starije studente sa iskustvom kako podučavaju mlađe studente koji potom, na utakmicama sviraju pred hiljadama svojih kolega. Reči hvale za organizaciju i disciplinu ne mogu dovoljno izreći, a ništa od toga se ne događa na uštrb zabave. Ti mladi ljudi prožive najlepše godine svog života i gotovo svi upravo „marching band“ navode kao najbolji provod na studijama. To bih volela da prenesem u Srbiju.
Postoji li išta tačno od onoga što ste iskusili kao tipično američku tekovinu u umetničkoj muzici?
– Pitanje o tekovini je komplikovano. Ono što oni smatraju svojom tekovinom je minimalizam u muzici. Zatim, muzika za film i industriju video-igara je nešto čemu veliki broj mojih američkih kolega kompozitora stremi. Rekla bih da muziku, istorijski posmatraju i proučavaju bacajući veliki akcenat na evropsku muziku, ali to ne oblikuje njihov stvaralački poriv u velikoj meri. Naprotiv, oni se mnogo više koncentrišu na gorepomenute oblike.
Šta je sa najrazličitijim žanrovima popularne muzike na čijem ste izvoru takođe?
– Ne bih dala sebi mnogo prostora da pričam o popularnoj muzici, iz prostog razloga što to nije nešto što se naročito mnogo provlači kroz moj život i svakodnevicu. Specijalno ne ako se radi o nečemu poput MTV-ja i onoga što se „vrti“ po klubovima, nisam dovoljno toga iskusila da mogu to da podelim sa vama.
Kuda ste sve kao student-turista-ljubitelj muzike putovali i koga ste sve imali prilike da slušate na koncertima uživo?
– Najsvetlija tačka muzičkih izvođenja koje sam videla je, ubedljivo, bio Džez festival u Čikagu! Uspela sam da vidim Kurta Elinga i njegov fantastičan bend! Mogu vam samo reći da su me osećanja toliko preplavila da sam sve vreme bila u suzama. Posle koncerta sam rešila da budem vrlo uporna i uspela sam da ih pronađem i da se slikam sa njima. Mislim da moje lice na tim fotografijama govori više od hiljadu reči.
Izvor: Danas
