Umorni od jednoličnih kafića i suočeni s manjkom novca, mladi Beograđani sve češće traže zabavu u parkovima i na trgovima
Indeks studenta Svetozara P., apsolventa Filozofskog fakulteta, vrvi od visokih ocena. Profesori i asistenti, prema svedočenjima njegovih prijatelja, ne štede reči hvale za ovog momka. Kako i ne bi kada ovaj dvadesetčetvorogodišnji akademac sve ispitne obaveze završava u roku.
Predah od apostolske tišine amfiteatra i grobljanskog mira fakultetske čitaonice nalazi na platou ispred visokoškolske ustanove koju pohađa. On i njegovi ortaci sa „faksa” sede na golom betonu nedaleko od spomenika Njegošu i ćaskaju uz pivo od pola litre iz staklene flaše.
– Ovde se svet deli na one koji „bleje” na platou i one koji sede u „Platou” – objašnjava Svetozar, stavljajući do znanja da jasno razdvaja svoje kolege sa studija od uglađenih gostiju „dubljeg džepa” koji nekoliko metara dalje pijuckaju „fensi” koktele u bašti poznatog kafića.
– Mi smo tanki sa lovom,zato pijemo na ulici. Ovde se družimo jednako kvalitetno ako ne i bolje nego u zagušljivom, preglasnom kafiću. Za staklene flaše plaća se kaucija, ali prodavci nam ih daju na poverenje, znaju nas. Ostavljamolične karte kao zalog da ćemo vratiti ambalažu – ubacuje se u razgovor Miljana L., Svetozarova koleginica, takođe uzorna studentkinja.
Dok ona upaljačem otvara pivo, Svetozar se nadovezuje:
– Ma, ne bi verovao šta se ovde za sve godine studija događalo. Slavili su se ispiti i rođendani, zaglavljivalo se dugo. Čak je i jedan asistent sa nama na ovom mestu proslavio kraj semestra – nabraja on.
„Jeste li gledali novog Larsa fon Trira…?”, nastavlja se druženje ovih mladih ljudi koje pobija tradicionalne stereotipe o osobama što piju po ćoškovima i parkovima. Nasuprot uvreženim shvatanjima o „klošarima i zgubidanima”, po prestoničkim parkovima i trgovima sve je više akademskih građana, a prisustvo ženskog sveta među njima svedoči da „cirkanje” na javnim mestima odavno nije zanimacija samo pripadnika „jačeg pola” i to onih „problematičnih”. Uopšte, mnogo je mladića i devojaka koji, pretežno noću, ulice i zelene oaze širom grada pretvaraju u mesta gde započinje, a često se i završava provod. „Proleće” na Topličinom vencu, Tašmajdan, Akademski, „Manjež”, kod Vukovog spomenika ili Doma narodne skupštine – samo su neki od parkova koje zaposedaju mladi iz svih delova prestonice. Dva su, kažu, glavna razloga za to – oskudica u novcu i odavno dosadan provod koji nude uštogljeni i „namontirani” kafei. Sve je, valjda, počelo kad su „samiške” sa ćoška ispred kojih se pre dvadesetak godina pilo pivo s nogu, izumrle, a njihovo mesto zauzeli diskonti otvoreni 24 sata u kojima se za malo novca može pazariti pivo u plastičnoj „dvolitarki” ili litar vina u tetrapaku.
Jedan Moskovljanin koji je nedavno boravio u Beogradu, rekao je da ga parkovi puni mladih ljudi podsećaju na doba kada je u Rusiji vlast podsticala stanovništvo da pije manje votke tako što će preći na – pivo. Inicijativa se preobrazila u suštu suprotnost – parkovi podno Kremlja postali su prekrcani Moskovljana koji su ispijali ječmeni napitak, čije se količine samo bačvama mogu meriti. „I ovde se mnogo pije, kao da sve vodi istom ishodu”, rekao je tada gost glavnog grada u neformalnom razgovoru sa domaćinima. Priznao je da su ga sablaznule grupice devojaka koje ispijaju pivske flaše od dve litre.
Sudeći po primeru Madrida, ni evropske prestonice nisu imune na provode pod vedrim nebom. Biljana Isailović, književni prevodilac sa španskog jezika, kaže da su ulice i parkovi ovog grada vikendom preplavljeni mladima koji piju i igraju uz muziku sa mobilnih telefona.
– Mladi se skupljaju petkom i subotom uveče i na klupama dele „bambus” – mešavinu crnog vina i „koka kole”. Susedi iz okolnih zgrada uglavnom im nisu naklonjeni, ali uzalud alarmiraju policiju, jer toliko ljudi dolazi u parkove da ne mogu sve da ih rasteraju – prepričava Isailovićeva muku žitelja španske prestonice.
„Cirkanje” po klupicama, međutim, odavno je prestalo da bude društvena nuspojava koja se dešava na marginama urbanog života. Profesor Ratko Božović, kulturolog, smatra da se u ovom popularnom fenomenu kriju znatno dublje istine o našem društvu, mladima i njihovom identitetu.
– Vakuum vrednosti koji je nastupio sa tranzicijom ostavio je mlade bez čvrste baze na kojoj bi izgradili sopstveno „ja”, ali i kolektivno „mi”. Pasivno sedenje u kafiću, gde je muzika preglasna, a piće skupo, čekanje da se tu nešto dogodi, u gotovo usiljenom, „namontiranom” izdanju, pred reflektorima i očima drugih, postalo im je dosadno. Povratak kući praznog novčanika i jednako ispražnjenih osećanja prisilio ih je da potraže novi i neposredniji vid komunikacije. Odlazak na klupicu u prirodan i mirniji ambijent, dodavanje pića iz ruke u ruku i donekle manja briga oko novca vratili su im međusobnu bliskost. Takvo pomeranje već samo po sebi donelo je smisao, a to je rušenje učmale svakodnevice. Činjenica da se sve to dešava u parkovima najužeg urbanog centra čiji su posetioci sve češće studenti, mladići i devojke širokih interesovanja koji mogu da razgovaraju o umetnosti i politici, dobar je znak. Mlad svet je pošao „u potragu” – romantičarski objašnjava Božović.
Nije sve što se dešava u gradu urbano, dodaje on. Okupljanja na javnim mestima, razgovor prijatelja, diskusija saneistomišljenicima, uz čašicu ili bez nje,stara su koliko i sam grad. Najprestižnija takmičenja u ispijanju napitka od hmelja, konačno, održavaju se upravo „s nogu”.
– Ove „potkovice” na kojima se okupljamo – pokazuje prstom Svetozar P. na ostatke rimskih termi na platou ispred Filozofskog fakulteta – potiču iz antičkog doba. Tada su se ljudi sastajali na gradskim trgovima i javno polemisali. Zašto mi, koji vekovima posle njih radimo istu stvar, ispadosmo „jeretici”? – pita naš sagovornik.
———————————————————–
„Plastika” jeftina i zgodna za društvo
Pivo je piće druženja, sa dugom tradicijom i ritualom ispijanja, kaže profesor Josip Baras sa Tehnološko-metalurškog fakulteta. Od piva se teže opija pa je zgodno za društvo – za njim ređe posežu usamljeni alkoholičari kojima je lakše i efikasnije da potegnu „žestinu”. Ono se ispija čim se otvori jer u dodiru sa vazduhom ispušta gasove i gubi reskost.
– Dvolitarska plastična ambalaža popularna je prvenstveno iz ekonomskih razloga. Proizvođačima je jeftinije da pivo pakuju u nepovratnu i veću ambalažu, a i kupci zato plaćaju nižu cenu. Ekonomske prilike su se promenile, a sa njima i kupovne navike. U takozvanim „dvolitarkama” ima dovoljno pića da iz njih pije nekoliko ljudi, pogodne su za veća druženja, lako „kruže” od ruke do ruke, a pre svega „štede novac” – objašnjava Baras.
Plastičnu ambalažu, dodaje on, u najvećoj meri je moguće reciklirati. Pedantnost mnogim posetiocima parkova, trgova i drugih mesta za okupljanje, međutim, nije uvek jača strana.
Izvor:Politika
