Internet je od samog svog početka kao suštinu imao pristup informacijama. Danas, formalno obrazovanje polaže puno nade u internet kao instrument za obrazovanje, učenje te privlačenje sve više učenika i studenata u svoje obrazovne programe. U tu svrhu sve veći broj institucija i pojedinaca ‘šeruje’ digitalne nastavne materijale sasvim otvoreno i bez naplaćivanja. Svako ko ima pristup internetu može da skine obrazovne materijale sa mnogih univerziteta u svetu koji imaju takozvane otvorene obrazovne izvore (Open Educational Resources – OER).
Po svemu sudeći ovi otvoreni obrazovni izvori imaju kapaciteta da promene način na koji će se obrazovanje odvijati u budućnosti, a ta promena se donekle oseća već i danas. Ovi obrazovni resursi predstavljaju digitalizovane materijale koji su otvoreno i besplatno ponuđeni na korišćenje nastavnicima, učenicima/studentima i onima koji se sami obrazuju.
Nastavni materijal je postavljen on-line, meta tagovan za potrebe pretraživanja, bilo da je reč o čitavim kursevima ili kraćim obrazovnim paketima. Sadržaj može da obuhvati websajtove, tekstualne fajlove, slike, zvučne ili video informacije i slično.
Otvoreni obrazovni izvori se veoma brzo razvijaju. Istraživanje OECD-a iz 2007- godine je utvrdilo preko 3000 otvorenih sistema (kao što su nastavni kursevi) koji su dostupni na preko 300 univerziteta širom sveta.
Vodeći univerziteti poput Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT) postavili su svoje nastavne materijale on-line, i još uvek ne naplaćuju pristup: http://ocw.mit.edu/index.html. Oni imaju otvoren i odeljak sa onlajn univerzitetskim materijalima, baš za srednjoškolce.
Slično je učinio i konzorcijum japanskih univerziteta. U virtuelnim skladištima kao što su MERLOT (Multimedia Educational Resource for Learning and Online Teaching, www.merlot.org, Connexions: http://cnx.org/ i OpenLearn http://openlearn.open.ac.uk/, postoje stotine hiljada dostupnih i besplatnih obrazovnih sadržaja.
Otvoreni obrazovni izvori nude uzbudljive mogućnosti, ali, pokret ima barem tri važna izazova u predstojećem periodu.
Prvo je pitanje ko će kontrolisati kvalitet – ko će osigurati da su dostupni materijali relevantni i tačni?
Drugo se tiče intelektualnih autorskih i vlasničkih prava – mogu li važeći zakoni da drže korak sa ubrzanim razvojem ovih obrazovnih izvora?
I konačno, da li se dalji razvoj ove oblasti može održati bez sredstava koja dolaze iz dobrotvornih ili državnih fondova?
Izvor: Studentski svet
