Beograđanima sa diplomom srednje škole, a koji imaju manje od 25 godina, poziv policajca deluje krajnje neprivlačno. Iako posao bezuspešno traže i po dve, tri godine teško da će se prijaviti na konkurs za policijsku obuku bez obzira što im to garantuje sigurno zaposlenje. Plata od oko 30.000 dinara nedovoljna je satisfakcija za količinu rizika kojima su svakodnevno izloženi
Za razliku od ostalih zanimanja gde su Beograđani zastupljeniji srazmerno broju stanovnika, u policiji ih ima iznenađujuće malo. Da mlade stanovnike prestonice zanimanja iz domena bezbednosti ne zanimaju previše, potvrdio je nedavno i ministar policije Ivica Dačić. On se požalio da Beograđani neće u policajce i da stanovnike glavnog grada moraju da čuvaju policajci koji svakodnevno putuju iz unutrašnjosti, prelazeći pri tom po 100 kilometara u jednom pravcu.
– Živim u Paraćinu, a radim u Beogradu. Jedno vreme sam putovao svakodnevno, ali od kako sam se oženio i postao otac izašli su mi u susret i prilagodili mi smene. Tako da sad dva dana radim po 12 sati, pa naredna dva dana ne radim. Da je lako nije, ali nemam izbora. Naravno da bi mi bilo bolje da radim u Paraćinu, ali dobro je i ovako. Polazim od toga da imam posao, radim korisnu stvar i hranim porodicu. Uostalom kad sam upisivao Srednju školu unutrašnjih poslova znao sam šta me čeka, ali i otac mi je bio policajac pa nam je taj poziv valjda u krvi – priča tridesetogodišnji Milan, koji radi u beogradskoj policiji i dodaje da u njegovom okruženju ima najmanje kolega koji su upravo iz Beograda.
Još u srednjoj školi, kaže Milan, najmanje vršnjaka je bilo iz prestonice. Kao jedan od razloga navodi malu platu, a veliki rizik. Sa ovim se slažu i Beograđani, koje smo zatekli u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
– Završio sam Elektrotehničku školu „Nikola Tesla“ i već tri godine sam na Birou. Čuo sam za mogućnost da završim šestomesečni policijski kurs, čak su me i moji nagovarali na to jer je posao valjda zagarantovan. Ipak, ja sebe ne vidim u tome. Neko mi je rekao da početnici dobijaju nešto manje od 30.000 dinara. Ako ćemo iskreno toliko mogu da zaradim i kao kelner, a i manje je šansa da će me neko prebiti ili ubiti. Drugi razlog je što živim u Novom Beogradu i u našem društvu „panduri“ nisu baš omiljeni. Uvek smo ih zvali prašinari – objašnjava Danijel Matković, dvadesettrogodišnji elektrotehničar energetike bez posla.
Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje u Beogradu ima 4.070 mladića i devojaka sa srednjom stručnom spremom koji su mlađi od 25 godina i koji samim tim ispunjavaju osnovni uslov da se prijave na konkurs za policijsku obuku koji raspisuje Ministarstvo unutrašnjih poslova.
– Nezaposleni na našoj evidenciji najzainteresovaniji su za rad u organima državne uprave i lokalne samouprave. Ipak, naši savetnici kažu da tu ne spadaju policija i vojska, koji su iz nekog razloga neprivlačni mladim Beograđanima već godinama unazad. Devojke su nešto zainteresovanije od momaka, ali činjenica je da ih ove profesije ne privlače – navode u Nacionalnoj službi za zapošljavanje i dodaju da bi u Ministarstvu unutrašnjih poslova trebalo malo više da porade na marketingu kako bi ovaj poziv učinili privlačnim i gradskoj deci.
Upućeni kažu da u prestonici već decenijama postoji nedovoljan broj čuvara javnog reda i mira. Trenutna popunjenost kapaciteta je oko 70 odsto, s tim što veliki broj policijaca svakodnevno putuje 100, pa i 200 kilometra. Oni najčešće na posao dolaze iz Stare Pazove, Varvarina, Paraćina, Smedereva i Požarevca. Oni koji procene da im je put suviše naporan imaju mogućnost da za 2.000 dinara mesečno dobiju smeštaj u tzv. Policijskom hotelu na Bežanijskoj kosi, ali njihovi smeštajni kapaciteti su ograničeni. Ostali se sami snalaze.
– Završio sam Srednju školu unutrašnjih poslova, a zatim i Policijsku akademiju. Uvek je bilo malo kolega iz Beograda, zapravo preovladavali smo mi sa juga Srbije. To je u neku ruku i razumljivo. Poznato je da je kod nas standard najniži, plate male, pa je i policijska plata za uslove na jugu sasvim solidna. Ne kaže se džabe da se za uniformu uglavnom opredeljuju deca iz siromašnijih porodica ili ona kojima je to u porodičnoj tradiciji. Jasno mi je da gradskoj deci ovaj poziv deluje suviše rizično, nikad ne znate koliko ćete ostati na poslu, a prekovremeni rad se ne plaća – objašnjava Bojan, radnik MUP-a iz Leskovca, koji u Beogradu živi kao podstanar.
Da li biste postali policajac?
MILAN MIRKOVIĆ
završio frizersku (19)
Završio sam srednju školu, ali je nemoguće naći posao bez dodatne obuke. Međutim, siguran sam da nikad ne bih postao policajac. Nemam ništa protiv tog poziva, ali nije to za mene. Sada upisujem obuku za ugostitelja, pa se nadam poslu.
JELENA MALINOVIĆ
završila ekonomsku (24)
Iskreno, ne privlači me, ali ako još duže vreme budem čekala posao u struci, možda ću se i prijaviti. Imam lepo mišljenje o toj profesiji i mislim da mogu da se vidim u tom pozivu. Novčana naknada je, takođe, pristojna za naše uslove.
NENAD MILINKOVIĆ
završio ekonomsku (24)
Inspektor bih možda i bio, ali pozornik nikada. Ne bih mogao da radim posao policajca. Znam nekoliko ljudi koji se time bave, ali oni to i vole. Sačekaću posao za koji sam školovan, onda ću razmisliti o nekom drugom pozivu.
PETAR BOŽANIĆ
završio gimnaziju (20)
Iako nisam upisao fakultet, ima toliko toga čime bih se bavio, ali nikako ne bih mogao da budem policajac. Ne mogu sebe da zamislim kako jurim tamo razne sumljive likove. Realno, nije to za mene. Sačekaću neku bolju ponudu i obuku.
Izvor:Blic
