U vremenu kada se uspeh uglavnom meri novcem, internet stranica www.mojheroj.com skreće pažnju na podvige anonimnih ljudi u teškim vremenima. Da nije bilo Zorana Ilića, koji je došao na ideju da napravi ovaj sajt, možda nikada ne bismo čuli za naučnika iz barake, najmlađeg prevodioca, studenta koje desetke niže uprkos teškoj bolesti i o mnogim drugim sudbinama, podjednako teškim, dirljivim i iznad svega – impresivnim.
Naučnik iz barake
Mirko Kaldaraš je dobro znao da u školi nikada nije mogao da bude „glavni”, jer nema patike koje koštaju nekoliko stotina evra niti poslednju generaciju mobilnih telefona. Štaviše, pre 11 godina živeo je sa svojom romskom porodicom u kućerku koji je srušila jaka kiša, pa im je opština Vršac dodelila baraku od 24 metara kvadratnih. I tu je ovaj osamnaestogodišnjak živeo bez struje i kupao se u koritu, jer su vodu naknadno doveli do jedine slavine koja postoji u kući. Dakle, jasno je zašto patikama s početka teksta u ovoj priči nema mesta.
Uprkos teškom siromaštvu, Mirko Kaldaraš je uspeo da se izbori i da se u odeljenju ipak nečim istakne. Ocenama. Iako je celog svog školovanja učio uz sveće, Hemijsko-medicinsku školu završava sa sve peticama. Uspešno učestvuje na republičkom takmičenju iz hemije, iako priznaje da je istraživanje ono što ga istinski zanima. Zato već dve godine leta provodi u Istraživačkoj stanici u Petnici kod Valjeva. U ovom kampu za mlade talente baš on je prošlog leta držao predavanje polaznicima. Kada je Veljko Stojanović, direktor Mirkove škole, prepoznao njegovu ljubav prema hemiji, sve je učinio da mu omogući da se ozbiljno posveti nauci, pa mu je pružio ljudsku i institucionalnu podršku.
– Moj uspeh je rezultat velikih ambicija, nisam želeo da ceo život provedem u baraci. Znate, imao sam ogroman razlog i znao sam da siromaštvo mogu da pobedim samo radom. Rad se mora kad-tad isplatiti, nekada za godinu, dve, pet ili deset… Siguran sam da rezultati truda moraju jednom stići – rekao je Mirko Kaldaraš za „Politiku”.
Izgleda da se trud zaista donekle isplatio. Naime, Bojan Pajtić, predsednik Izvršnog veća Vojvodine, 27. decembra uručio je Mirku ključeve kuće. Tu će se, posle Nove godine, useliti sa majkom Jasminom, koja je poluparalizovana, a uz to plućni i srčani bolesnik, i ocem Jožefom, koji skuplja sekundarne sirovine kako bi preživeli. Uz skromnu socijalnu pomoć koju primaju Mirkovi roditelji i dve Mirkove stipendije, teško da će uspeti da opreme novi dom.
– Mnogo je ljudi koji se javili da pomognu, kada su čuli za moju situaciju. Moram da se zahvalim svim ljudima koji su mi pomogli na bilo koji način – istakao je Mirko.
Uprkos svemu, Mirko skromno govori o svom uspehu. Kada smo ga pitali da li će njegova istraživanja možda naći primenu u farmaciji, kratko je kazao:
– Misliti tako – preterivanje je. Ovo je na neki način vežba onoga što učim u Petnici i priprema za upis na studije hemije.
I zaista je Duško Radović bio u pravu kada je kazao da „skromnost nije za svakoga već da ona lepo stoji samo onima koji bi imali zbog čega biti neskromni”.
Višnja Dugalić
—————————————————-
Najmlađi prevodilac
Dajana Milanov predstavlja primer da su u životu za uspeh potrebni i sreća i pamet. Sreća da bi se iskoruistila pružena prilika, a pamet da se ta, možda jedina, prilika ostvari. Ova petnaestogodišnja učenica iz Bečeja, kao i veliki broj njenih vršnjaka, nikada do sada nije bila u nekoj državi engleskog govornog područja, niti je imala priliku da svakodnevno komunicira na pomenutom jeziku. Ali Dajana Milanov je uradila ono što se većina njenih drugara ne bi ni usudila. Naime, prevela je sa engleskog knjigu „Legenda o najgorem dečaku na svetu” za izdavačku kuću „Laguna”.
Na ideju je došla tokom letnjeg raspusta, kako bi ispunila slobodno vreme i, eventualno, zaradila džeparac. Kada je kontaktirala sa Klubom čitalaca i saznala broj pomenute izdavačke kuće, bila je sumnjičava da će je ozbiljno shvatiti kada čuju koliko ima godina.
– Obično svoje raspuste provodim dosađujući se, pa sam mislila da promenim tu „tradiciju”. Nisam se mnogo nadala kad sam poslala i-mejl u kojem sam izrazila želju za probnim prevodom, ali, eto, posrećilo mi se – kazala je za naš list Dajana Milanov, verovatno najmlađi prevodilac u zemlji.
Engleski uči još od vrtića i zavolela ga je zahvaljujući nastavnici u obdaništu. Kasnije je nastavila da odlazi kod nje i na privatne časove.
– Kada sam savladala osnove jezika i gramatiku, profesorka je počela da mi donosi tekstove, koje sam prevodila. Uvek me je savetovala da čitam što više knjiga na engleskom – rekla je Dajana.
Prevođenje joj nije predstavljalo nikakav teret već, kako tvrdi, bilo joj je veoma zabavno, jer je knjiga koju joj je „Laguna” poverila vratila u detinjstvo.
– Zaista, bilo je sjajno prevoditi „Legendu o najgorem dečaku na svetu”, i to mi je mnogo značilo kao vežba i provera znanja – objasnila je.
Trenutno ništa ne prevodi, ali nam je otkrila da postoji mogućnost da sledeće godine nastaviti sa svojim hobijem. Uprkos tome što sa samo 15 godina poseduje znanje engleskog na kome bi joj mnogi pozavideli, Dajana ne planira da studira ovaj jezik. Na naše iznenađenje, njena interesovanja za dalje školovanje su na drugom polju.
– Svakako da ću nastaviti da usavršavam poznavanje engleskog jezika, ali mislim da ga neću studirati. Sad su mi u planu prirodne nauke, ali ću nastojati da sačuvam ovaj hobi. Mada, to su samo moje sadašnje želje, ima još mnogo vremena da se to promeni – otkriva svoje planove ova talentovana tinejdžerka.
V. M. D.
—————————————————–
Matematičar jači od bolesti
Nenad Vesić, apsolvent Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu, vlasnik je indeksa u kome su mahom desetke. Njegova prosečna ocena je 9,55, stipendista je beogradske Privredne banke, a po završetku fakulteta planira da upiše i postdiplomske studije. Iako mu je pre šest godina dijagnostikovana multipla skleroza, ovaj mladić nije poklekao pred tim saznanjem. Štaviše, nekako istovremeno kada je saznao dijagnozu svoje bolesti osvojio je drugu nagradu iz matematike na republičkoj smotri u Kladovu.
Nenad je još u osnovnoj školi iskazao ljubav prema matematici, pa je nagrade osvajao od okružnih do saveznih takmičenja. Zato je Prirodno-matematički fakultet i bio najlogičniji izbor. Kaže da fakultet nije težak, jer je to „samo učenje”. Iako se zbog bolesti otežano kreće i sporije piše, zahvaljujući znanju koje je stekao u Matematičkoj gimnaziji u Nišu gradivo savladava lakše od ostalih kolega sa fakulteta.
– Za uspeh na fakultetu zahvalan sam profesorima na razumevanju, jer kad god se jave neke poteškoće izazvane mojom bolešću oni to razumeju – kazao je Nenad Vesić za „Politiku”.
Ovaj matematičar ne živi ništa drugačije od svojih vršnjaka. I dalje izlazi u grad, ni večernje izlaske ne zaobilazi. Zbog bolesti redovno odlazi u Beograd kako bi primio terapiju na Vojnomedicinskoj akademiji.
– Za moj, da kažem normalan hod, najzaslužnija je doc. dr sc. med. Dragana Obradović, neurolog VMA. Inače primam studijsku terapiju (lek u ispitivanju) koja je besplatna i mogu reći da ima nekih poboljšanja – istakao je Nenad i dodao mu se čak i putni troškovi refundiraju.
U suprotnom ko zna da li uspeo da plati lečenje, jer on i njegova porodica žive kao podstanari u Nišu. Talentovani student ima još planova izvan matematike.
– U rodnom Prokuplju sam završio nižu muzičku školu, odsek harmonika, i sada mi je želja da uvežbam i sviranje gitare – kazao je na kraju razgovora Nenad Vesić.
Izvor:Politika
