Tipičan student u Srbiji potiče iz visokoobrazovane porodice, završio je gimnaziju, studira društvene nauke ili pravo, a izdržavaju ga zaposleni roditelji. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije iz školske 2006/07. godine, oko 65 odsto očeva studenata ima visoko obrazovanje, svega 26 odsto srednju stručnu spremu, a sa osnovnom školom ima ih samo sedam odsto. Nije čudno da deca nastavljaju stopama svojih roditelja, ali visokoobrazovani očevi studenata u stvari su manjina u društvu – visokoobrazovani, doduše i muškarci i žene, čine samo sedam odsto populacije u Srbiji.
– U svetu omladina iz raznovrsnih i vrlo šarolikih društvenih slojeva dolazi na fakultete, u Evropi visok procenat mladih, njih oko 75 odsto, nastavlja studije, a kod nas je to i dalje vezano za porodičnu tradiciju. Tako će verovatno biti sve dok ne bude jasno sagledivo šta nude fakulteti, kakva znanja i veštine se tamo stiču, kakva je perspektiva, odnosno mogućnost zaposlenja. Kada se to bude znalo, onaj ko upisuje fakultet znaće šta upisuje i neće morati da se oslanja samo na iskustvo svojih roditelja – kaže profesor dr Srđan Stanković, predsednik Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Jedan od dokumenata koji bi trebalo da doprinese boljem sagledavanju uloge fakulteta jeste i nacionalni okvir kvalifikacija, gde je definisano kakve veštine i znanja se stiču na određenom nivou studija, diplomskim, master i doktorskim.
– To je samo početak, a trebalo bi uraditi okvir kvalifikacija za sve stepene obrazovanja, da ga razrađuju univerziteti i pojedinačne struke koji bi trebalo da se bave opisom zvanja i znanja koje se stiču na određenom fakultetu ili studijskom programu. Nacionalna strategija visokog obrazovanja donela bi nam i odgovore na pitanja kakvi su nam stručnjaci potrebni, ali u društvu koje prolazi kroz problematičnu tranziciju teško je sagledati potrebe privrede i znati koliko nam, na primer, inženjera treba – kaže Stanković.
Naš sagovornik smatra da se, ipak, nešto promenilo u odnosu fakulteta prema društvu i da su oni postali mnogo otvoreniji i mnogo pristupačniji nego ranije. Sve češće se pojavljuju na raznim sajmovima obrazovanja, a uz pojavu mnogobrojnih privatnih fakulteta dovedeni su u poziciju da moraju da se bore za tržište.
– Možda se čini da to nije dovoljno, ali dosta se radi na promociji fakulteta, borba za studente i kod nas postaje sve oštrija, kao što je i u svetu – rekao je Stanković.
Osim familijarnog obrasca, koji i nije baš toliko rasprostranjen u našim porodicama, u veku kada visoko obrazovanje prestaje da bude stvar elite i postaje sve više potreba društva, naši maturanti se pri izboru fakulteta najviše rukovode time – koliko će to da ih košta.
– Skoro dve trećine posetilaca našeg sajta, koje smo anketirali u maju, junu i julu ove godine, reklo je da je finansijski momenat važan ili presudan faktor pri odluci o upisu, dok je svega devet odsto odgovorilo da to ne utiče na izbor fakulteta. Više od polovine posetilaca koji su dali odgovor su gimnazijalci, 12 odsto njih su maturanti ekonomskih škola, oko devet odsto medicinskih i tehničkih, a ostali su završili neke druge srednje škole – objašnjava Branislav Jovanović, iz odeljenja za odnose sa javnošću Kompanije „Infostud”.
„Visoko obrazovanje u trećem milenijumu postaje kao osnovna škola”, ističe profesor dr Čedomir Čupić, sociolog i antropolog i profesor na Fakultetu političkih nauka, „ali dok ne budemo imali državu i stabilno društvo to se kod nas neće desiti”.
– Mislim da će taj trend da fakultete uglavnom upisuju deca visokoobrazovanih trajati još dugo, sve dok ne budemo imali stabilno društvo koje brine o svim socijalnim grupama i u kojem će talentovanima i svima koji imaju kvalitet biti pružena šansa na fakultetima kaže Čupić.
koji smatra da je loše ako roditelji završe fakultet, a dete ne završi, jer je to pitanje razvoja društva.
Na pitanje da li smo bliži konceptu gde svi mogu da studiraju ili onom u kojem studiraju samo oni koji imaju da plate i najtalentovaniji, Čupić odgovara da smo mi negde između.
– Oni koji maju novca mogu da idu na privatne fakultete, a oni s manje para trude se da upišu državne i bore se da budu na budžetu, koriste razne pritiske da se poveća broj studenata koji se školuju o trošku države smanjivanjem kriterijuma za upis. Nemam ništa protiv većeg broja fakulteta, ali samo ako oni zadrže kvalitet, što kod nas ponekad nije slučaj, pa su neke fakultetske diplome obesmišljene i devalvirane – kaže Čupić.
Izvor:Politika
