Dok nastavnik predaje, đaci u Danskoj mogu da igraju video-igrice, jedu, piju, pa čak i da pričaju. A poslanici rad parlamenta uglavnom prate iz svojih kancelarija. U salu ulaze samo ako žele da govore i kada je glasanje.
– Kada smo ušli u salu, od 179 poslanika bilo ih je samo desetak, iako je skupština zasedala – priča sedamnaestogodišnja Adrijana Pavlović koja se upravo vratila iz Kopenhagena gde je zajedno sa još 29 vršnjaka iz Srbije provela nedelju dana u organizaciji ambasade Kraljevine Danske, ISAC fonda i Evropskog pokreta Srbije.
Naši učenici su pre svega bili fascinirani liberalnim odnosom koji vlada u danskim školama i načinom rada tamošnjeg parlamenta. Dva dana su proveli, što u jednoj od tamošnjih gimnazija, što družeći se sa svojim vršnjacima.
– Na nastavu ne moraju da dolaze redovno. Izostanke ne treba da pravdaju. A na časovima mnogi jedu, piju, šalju i-mejlove, igraju igrice. Kod profesora koji nisu tako strogi mogu i da pričaju. Važno je da polože testove koje rade s vremena na vreme. Ocene su drugačije nego kod nas – objašnjava Adrijana, učenica trećeg razreda gimnazije „Bora Stanković” u Nišu.
Njen vršnjak iz novosadske gimnazije „Svetozar Marković” Pajazit Pomak ističe da je najbolja ocena za đake u Danskoj – 12, dok je „minus tri” najlošija ocena. Između najniže i najviše su trojka, petica i sedmica. Kaže da tamo nema dnevnika.
– Za mene je najjači utisak ostavilo to što se i u danskim školama i u parlamentu, i uopšte u tamošnjem životu, veoma mnogo koristi tehnika. U svakoj učionici postoji projektor, pa nastavnik ne mora da crta i piše po tabli. Kompjuteri povezani sa Internetom su u hodnicima, salama. Učenici umesto svezaka u školu nose svoj laptop koji im služi za „hvatanje beležaka”. I na časovima se rade projekti – kaže Marija Janković iz beogradske Računarske gimnazije.
I Marija i Pajazit i Adrijana ukazuju na to da tamo čas ne traje 45, već 60 minuta, da u prvih pola sata nastavnik predaje, a potom se učenici dele u grupe i rade projekte, istražuju, zajednički rešavaju postavljeni im zadatak. Važan je, kažu, timski rad. Nastavnici u svojim sveščicama beleže ko dolazi na nastavu, koliko je aktivan na času. Daju se plusevi i minusi, ali presudan je ipak test. Na časovima je opuštena atmosfera, profesori i đaci se šale. Deca nastavnike ne oslovljavaju sa „profesore” ili „nastavniče”, već imenom.
– Oni odlično govore engleski. Bolje od nas. Ali ne znaju, na primer, gde je Srbija. Neki su mi rekli da im je nastavnik nacrtao čizmu i objasnio da je to Italija. A Srbija je negde tu. Čuli su za Tita. I nekadašnju Jugoslaviju. Nešto više o tome nismo pričali, jer smo izbegavali političke teme – veli Pajazit.
Naši srednjoškolci su bili smešteni u trokrevetnim sobama u jednom od hotela u Kopenhagenu. Svaki minut im je bio isplaniran. Bili su na koncertu arapske muzike, ručali su u vijetnamskom i turskom restoranu, posetili su Planetarijum i Eksperimentarijum u kome su videli kako se snima vremenska prognoza, šta se vidi u koferu kada se prolazi aerodromska kontrola… Obišli su Hamletov dvorac. Vodili su ih na kuglanje, pa u jednu od tamošnjih katedrala… Cilj projekta „Upoznaj Evropu u Danskoj” jeste da se učenici iz Srbije upoznaju sa kulturom i običajima jedne evropske države. Tamo, ne samo da im je sve bilo plaćeno, već je svako od njih dobio po 150 evra džeparca. Da bi đak mogao u ovom aranžmanu da ode u Kraljevinu Dansku mora da redovno pohađa treći razred srednje škole. Deca kažu da se gledao i uspeh u školi, kao i znanje engleskog jezika. Bitno je bilo i to da li se bave i nekim vannastavnim aktivnostima. Prednost su imali oni kandidati koji nikada nisu bili u zemljama Evropske unije.
Izvor:Politika
