Proces akreditacije visokoškolskih institucija u Srbiji koji će pokazati da smo se privikli na Bolonjsku deklaraciju trebalo bi da bude završen za manje od godinu dana – do juna 2009. godine. U drugom od pet krugova, koliko će taj proces imati, Komisija za akreditaciju nije izdala "radnu dozvolu" za tri fakulteta Novosadskog univerziteta. Iako Poljoprivredni, Ekonomski i Filozofski fakultet ispunjavaju sve standarde, zasad nemaju nikakvu informaciju o svom statusu. Kao da se čeka odgovor na retoričko pitanje "ko treba da plati troškove akreditovanja fakulteta čiji je osnivač država?". Bez adekvatne akreditacije fakultet nema pravo na rad.
U prvom krugu četiri novosadska fakulteta uspešno su okončala proces akreditovanja. U pitanju su Fakultet tehničkih nauka, Prirodno-matematički fakultet, Tehnološki fakultet i Građevinski fakultet u Subotici. Na ta četiri fakulteta studira oko 35 odsto studenata u Novom Sadu. Za njihovu akreditaciju komisiji je trebalo platiti oko 25 miliona dinara, iza čega je stala država. Međutim, ceo proces za pripremu akreditacije, po proceni Univerziteta u Novom Sadu, koštao je oko 40 miliona dinara, koje je izdvojio sam Univerzitet bez pomoći države. U varijanti privatnog fakulteta stvar je čista, sve troškove snosi osnivač.
– U više dopisa od 2007. godine i Ministarstvu prosvete i drugim organima pokušavali smo da ukažemo na sve elemente problema u kojem smo se našli. Dosad nismo dobili odgovor. Da li je država vitalno zainteresovana da potvrdi kvalitet institucija visokog obrazovanja čiji je osnivač? – pitanje je koje postavlja rektorka Novosadskog univerziteta Radmila Marinković-Nedučin i nastavlja: – Ako želimo da imamo diplome koje su uvažene, ne samo na našem prostoru nego na prostoru Evrope i sveta, a takve diplome imamo, onda moramo shvatiti da se sredstva koja se troše za visoko obrazovanje moraju dobro opravdati kvalitetom. Međutim, ni mi kao državna institucija ne možemo obećati da možemo to uraditi bez novca.
Kada su se na Novosadskom univerzitetu profilisali i usvajali studijski programi, ključno je bilo prilagoditi se principima reforme, izgradnje novog sistema visokog obrazovanja, tačnije uvođenju novih, raznovrsnih studijskih programa. Vodilo se računa da budu prilagođeni potrebama nekog društva i okruženja tog društva. Rešenje univerzalnosti tražilo se u pluralitetu, a ne u monizmu. Većina državnih fakulteta u Srbiji stoji iza toga da ono što su ponudili kao izbor budućim studentima mogu da izvedu kvalitetno. U pitanju je čitav stepen studijskih programa za koje, na kraju, država kao osnivač treba da snosi odgovornost, kao i odgovornost za više od 200.000 studenata koji studiraju na državnim univerzitetima.
– Ukoliko ne dobijemo akreditacije, mi nećemo imati dozvolu za rad. Apsurd je u tome što mi ne možemo dobiti dozvoju za rad ne zato što nismo kvalitetni, naprotiv. Ako dođemo do toga da nam je vodilja ponude studentskih programa sama cena akreditacije, bojim se da nismo na dobrom putu – kaže rektorka Radmila Marinković-Nedučin.
Jednostavno, neko se opredeljuje za to da ima samo jedan program. To je njegovo pravo. U okviru Univerziteta u Novom Sadu gajila se ideja raznovrsnosti. Nije svejedno da li je u pitanju FTN sa 10.000 studenata ili je to neki mali fakultet s jednim studijskim programom na svakom nivou. Mi imamo vrlo složene fakultete. Samo PMF ima pet ili šest fakulteta. Fakultet tehničkih nauka, Medicinski fakultet i Filozofski fakultet su velike, ali kvalitetne strukture koje daju rezultate. Departmanski princip Novosadskog univerziteta svojevremeno se rasturio baš zbog loše zakonske regulative rešenja u domenu finansiranja. Kada nadležni ne prepoznaju takve elemente, onda je lošim i nepromišljenim potezima lako postići drastične posledice u strukturi Univerziteta. Ovo je urgentan problem koji po hitnom postupku mora biti na razmatranju nadležnih organa, prvenstveno Ministarstva prosvete. Država mora naći izvor iz kojeg će se to finansirati. Državni fakulteti su krenuli putem reforme, u koju takođe nije uložen ni jedan jedini dinar. Taj teret fakulteti su izneli sami. Otkako je reforma počela, nisu izdvojena posebna sredstva.
– Mi se kao odgovorna institucija na sve moguće načine trudimo da obezbedimo sredstva, da se uključujemo u međunarodne projekte, da iskoristimo sve fondove koji su nam na raspolaganju, učinili smo velike napore da se ne oslonimo isključivo na državu, ali ovo je ipak isključivo državno pitanje. Nažalost, još ne možemo dobiti nikakvu informaciju. Ja veoma cenim rad Komisije za akreditaciju, pokazali su stepen znanja, sposobnosti, digniteta i rada koji je zavidan. Ja im na tome čestitam, ali mislim da su u ovom drugom krugu akreditacije mogli da nam izađu u susret. Mislim da namaju pravo da nam ne daju tako bitnu informaciju. Oni nam ne moraju dati rešenja dok se sve ovo ne završi. Imam razumevanja za to, ali to da ne možemo dobiti informaciju o eventualnim primedbama mislim da nije korektno – zaključuje rektorka.
Izvor: Građanski list
