Sve češći prizor u kafićima, klubovima ili diskotekama su momci koji sede sa momcima i devojke sa devojkama. Niko nikom ne prilazi, ne razgovaraju ni sa onima sa kojima sede, već sami za sebe besomučno kuckaju porukice na mobilnom telefonu. S druge strane, sve je više mladih koji sate provode četujući sa nepoznatima na „Fejsbuku“, „MSN- u, „Skajpu“.
Dok psiholozi tvrde da je problem u nedovoljno razvijeim socijalnim veštinama, kulturolozi primećuju da je za to „kriva“ popularna kultura, ali i promena odnosa među muškarcima i ženama.
– Primetila sam da ljudi kao da nemaju strpljenja da upoznaju jedni druge.Među ljudima iz mog okruženja ne poznajem ni jedan „srećan“ par. Mladi su dosta usamljeni, čak i oni u vezama. Kao da jednostavno ne razumemo šta želimo jedni od drugih- kaže Marija Bevenja, studentkinja prava.
Psiholog Kristina Brajović Car, objasnjava ovu pojavu, time što se mladi nisu otuđili jedni od drugih, već prvenstveno sami od sebe. Popularna kultura promoviše narcisoidnost, a mladi obuzeti sobom bave se prvenstveno svojim spoljašnjim izgledom, svojim „imidžom“, odnosno time kako će ih drugi prihvatiti, problemima drugih i tabloidnim temama.
– U toj razmeni „fasadnog dela“ ličnosti, niti su zaista bliski sa drugima, niti poznaju sebe i svoje potrebe. Internet i digitalne komunikacije jesu odlika savremenog društva, mladi su upućeni na rad sa kompjuterom u svakodnevnim potrebama, pa ga usputno koriste i za upoznavanje novih ljudi – kaže Brajović Car.
Međutim, ta zaljubljenost u samog sebe budi i odbrambeni strah da će neko ipak prepoznati ono što želimo da sakrijemo i da ćemo postati ranjivi, pa u tom smislu komunikacija putem interneta daje veću moć manipulacije da se predstavimo onakvima kakvi želimo da budemo, a ne onakvima kakvi zapravo jesmo.
– Lakše je komunicirati putem interneta, jer u direktnom kontaktu na osobi ceniš sve – izgled, ponašanje, mimiku, a ako se dopisuješ, ti nju ceniš samo na osnovu onoga što ti napiše. Ne znam zašto se ne razumemo, verovatno na naš stav utiču i prethodna iskustva, ako te neko povredi ili ostavi, sa više nepoverenja ulaziš u nove veze. Ipak, kada izađem i vidim gomilu polugolih, bukvalno, devojčica šta da mislim o njima i šta da pričam sa njima, one same sebe klasiraju kao „laku robu“ – kaže Boško Milosavljević, student DIF-a.
Zbog predrasuda i eventualnog lošeg iskustva, mladima se javlja strah kako da započnu komunikaciju.
– Mladima nedostaju socijalne veštine, koje se ne uče od roditelja ili putem obrazovanja, već u „školi života“ kroz neposrednu interakciju sa drugim ljudima, to je tzv. „ulična inteligencija“ – dodaje Brajović Car.
Kulturolog Jelena Đorđević smatra da je koren problema u tome što je identitet oba pola promenjen u odnosu na ono što se nekada smatralo normalnim obrascem ponašanja.
– Muškarac osvajač, „lovac“, inteligentni zavodnik, racionalni i odgovorni vodič kroz život pasivne, nežne, osećajne i brižne žene polako zamenjuje nesiguran muškarac, sklon ekscesnom ponašanju, nesposoban da se suoči sa svojim emocijama jer mu to ne dozvoljava „zadata“ slika muškosti kojoj se on još uvek obraća. Žene postaju agresivnije, traže kontakt i ne prezaju da ga realizuju, dokazujući istovremeno u javnom prostoru da su sposobne i moćne na način koji je vekovima samo pripadao muškarcima. To snažno onespokojava muškarce, slabiji pol je ušao u njihov prostor. Rekla bih da su muškarci u defanzivi koja za posledicu ima agresivnost, a ona se, opet ne iskazuje u „osvajanju“ žene već u nasilju na utakmicama, opijanju, drogi, kriminalu ili u bespoštednoj borbi za prestiž i uspeh – objašnjava Jelena Đorđević.
Prema njenim rečima, žensko telo je u medijskoj kulturi do te mere eksponirano, neprekidno prisutno na naslovnim stranama svih časopisa, u filmu, serijama, i na reklama, video spotovima, da više nije ni poželjno.
– Internet, porno sajtovi omogućuju virtuelno zadovoljenje seksualnog nagona, bez rizika da muškarac može da bude odbijen. Ako bi išta moglo da bude promenjeno to je razvijanje svesti o brutalnosti i pogubnosti eksponiranja ženskog tela u potrošačkoj kulturi današnjice – nastavlja Đorđević.
Ona smatra da je priča o „sponzorušama“ zapravo priča o samoizvinjenju muškaraca pred osećanjem straha i nemoći, a da zapravo ima mnogo više devojaka koje nisu „sponzoruše“ i koje sanjaju muški zagrljaj i poljubac, a ne automobil i garderobu.
Uvesti interaktivnu nastavu u školski program
Rešenje ovog problema je zapravo vrlo jednostavno, mladi bi morali da se oslobode predrasuda i da ponovo počnu da ulaze u neposrednu komunikaciju, kako bi prvenstveno upoznali sebe, a zatim i druge.
– Interaktivna nastava na fakultetima ili srednjim školama pruža priliku da udjemo u itelektualnu konfrontaciju, što pomaže izgradnju i jačanje samopouzdanja. To ne olakšava samo učenje već i razvoj socijalnih veština – zaključuje psiholog Kristina Brajović Car.
Izvor: Blic
