Home [njuz] Niži socijalni status prepreka za fakultetske studije

Niži socijalni status prepreka za fakultetske studije

107
0

 Tokom 2006. i 2007. godine Centar za obrazovne politike je sproveo istraživanje o inkluzivnosti i efikasnosti visokog obrazovanja u periodu 2000 – 2005. godine u Srbiji. Osnovni predmet istraživanja bio je uticaj koji socio-ekonomske karakteristike studenata imaju na pristup

napredak i završavanje visokog obrazovanja, kao i praćenje efikasnosti visokog obrazovanja u ovom periodu. Sve ustanove visokog obrazovanja (univerziteti i više škole, državne i privatne institucije) bile su obuhvaćene ovim istraživanjem, a kao osnovni izvor informacija korišćene su baze podataka Republičkog zavoda za statistiku o upisanim i diplomiranim studentima. Publikacija, u kojoj je istraživanje detaljno predstavljeno, u pripremi je i biće objavljena tokom leta 2008. U ovom tekstu predstavljamo samo neke od rezultata.
Jedan od najvažnijih zaključaka istraživanja jeste da socijalna struktura studentske populacije ne odslikava socijalnu strukturu društva: zastupljenost onih čiji su roditelji visokoobrazovani mnogo je veća u studentskoj populaciji nego u društvu uopšte. Osim toga, studenti čiji su roditelji bolje (više) obrazovani imaju bolji napredak kroz visoko obrazovanje i za kraće vreme završavaju studije.

Dok je broj stanovnika Srbije (na osnovu popisa 2002. godine) koji imaju neko visoko obrazovanje ukupno 11 procenata (4,5 odsto ima višu školu i 6,5 fakultet), procenat studenata čiji roditelji (očevi) imaju visoko obrazovanje je četiri puta veći – 44 odsto ima očeve koji su završili više škole ili univerzitete. S druge strane, dok skoro 46 odsto populacije ima završenu osnovnu školu ili manje od toga (od čega oko 22 odsto nema završenu ni osnovnu školu), zastupljenost studenata čiji su očevi na tom nivou obrazovanja (završena osnovna škola ili manje od toga) osam puta je manja. Što se tiče izbora oblasti, deca bolje obrazovanih roditelja češće se upisuju na univerzitete u odnosu na više škole, i češće na medicinu, tehniku ili prava (koje potencijalno znače veći prestiž i veće zarade), nego na studije iz drugih oblasti.

Ovi podaci svedoče da studenti iz porodica nižeg socijalnog statusa (posmatrano na osnovu obrazovanja roditelja) imaju otežan pristup visokom obrazovanju. Iako se može pomisliti da je to posledica uvođenja i kontinuiranog povećavanja školarina, ovakav efekat postoji i od ranije (na osnovu dostupnih podataka, efekat je primećen za period 1990-2005. godine) i uzrokovan je kompleksnim spletom prepreka koje postoje i u ranijim stadijumima obrazovanja. Na primer, deca bolje obrazovanih roditelja češće upisuju gimnazije nego srednje stručne škole. Ovde treba imati u vidu da malo više od 60 odsto generacije upisuje četvorogodišnje srednje škole, to jest škole koje potencijalno omogućuju nastavak obrazovanja na fakultetima ili sadašnjim visokim školama strukovnih studija. To, takođe, znači da već na prelazu iz osnovnog u srednje obrazovanje postoji "osipanje", jednim delom uzrokovano nižim socijalnim statusom. Uz to, "osipanje" postoji i tokom studija: studenti nižeg socijalnog statusa češće ponavljaju godine i češće odustaju od studija.

Bitno je naglasiti da su ovi efekti uočeni u zemljama različitog društvenog i ekonomskog uređenja. Neravnopravnost postoji, na primer, i u Norveškoj, najboljem primeru države blagostanja, gde studenti ne plaćaju školarine i od države dobijaju zajam koji bi trebalo da pokrije troškove života tokom studija. Samim tim, postavlja se pitanje kako dolazi do ovakvih pojava. Jedan deo odgovora leži u nedovoljnoj osetljivosti sistema obrazovanja na socijalne razlike.

Niži socijalni status sam po sebi, naravno, nije merilo kvaliteta đaka ili studenta (inteligencije, sposobnosti), ali utiče na to koliko će pojedinac te sposobnosti moći u potpunosti da iskoristi i razvije. S jedne strane, niži socijalni status je često povezan s nedovoljnim razumevanjem ili poznavanjem koliko obrazovanje može da doprinese poboljšanju kvaliteta života i povećanju socijalnog statusa. Od dece iz siromašnijih porodica (u Srbiji su najjače pogođeni siromaštvom najmanje obrazovani slojevi) često se očekuje da što pre počnu da rade i zarađuju (ne samo za sebe, nego i za porodicu). Njihovi roditelji nemaju mogućnost da im plate dopunske časove tokom osnovne ili srednje škole ili posebne kurseve pripreme za prijemni ispit na fakultet. Naravno, loše postavljen sistem finansiranja obrazovanja (visoke školarine, s jedne strane, i male stipendije ili krediti, sa druge strane) dodatno pogoršava situaciju.

Što se tiče efikasnosti visokog obrazovanja, istraživanje je pokazalo da je u proseku studentima bila potrebna jedna i po godina da bi se upisali u narednu godinu studija, s malim razlikama u zavisnosti od obrazovanja roditelja (na primer 1,55 godina za studente čiji očevi nemaju osnovnu školu, a 1,43 za studente čiji su očevi završili fakultet). U ovom periodu (2000-2005) najčešće se obnavljala druga godina studija (oko 46 odsto studenata koji su upisivali drugu godinu studija ju je obnovilo, bar jedanput), oko 40 procenata akademaca je obnovilo treću godinu, a skoro 27 odsto prvu godinu studija.Dužina univerzitetskih studija u proseku je sedam godina, mada treba naglasiti da postoje velike razlike između različitih vrsta studija: tako je dužina studija za nominalno četvorogodišnje studije u proseku 6,8 godina, dok je za šestogodišnje studije (medicina) prosečna dužina studija 7,6 godina.
Iako se istraživanje fokusiralo na period u kome nisu postojale takozvane "reformisane" studije, ovi podaci mogu da posluže i za buduće upoređivanje efikasnosti "nereformisanih" i "reformisanih" studija, a samim tim i za procenu (ne)uspešnosti reforme visokog obrazovanja.

Izvor:Danas