Danci su zainteresovani da naše lekare i inženjere dovedu u svoju zemlju. Bar na neko vreme. Mogu, ako žele i da ostanu tamo. Upravo o tome je prvi sekretar danske ambasade nedavno razgovarao sa profesorom dr Dejanom Popovićem koji radi i na beogradskom Elektrotehničkom fakultetu i na Univerzitetu u Alborgu, na severu Danske.
– Danci nemaju dovoljno pomenutog kadra, a naši stručnjaci su cenjeni u svetu – kaže profesor Popović, objašnjavajući za „Politiku” kako se izvan granica naše zemlje kotiraju diplome Beogradskog univerziteta koji ove godine obeležava dva veka postojanja visokog školstva u Srbiji.
Na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu Popović predaje medicinsko inženjerstvo. Bio je prvi profesor koji je biran za tu oblast pre više od 20 godina. Svojevremeno je radio i na univerzitetima u Kanadi i na Floridi, a od 1999. godine i na severu Danske, u Centru za senzorno motorne interakcije. To je najveći centar te vrste u Evropi, a beogradski profesor tamo predaje razvoj metoda za rehabilitaciju invalida. Nalazi se među prvih deset stručnjaka za tu oblast u svetu. Zato posebnu jačinu imaju njegove reči da svet prepoznaje kvalitet naše škole, ali i individualni rezultat svakog pojedinca.
Njegov Elektrotehnički fakultet zauzima zapaženo mesto na sceni svetskih univerziteta. Ta ustanova je možda i specifična po tome što je oduvek privlačila najbolje đake, a oni su vredni, ambiciozni i spremno ulaze u oblasti u kojima se „stvari najbrže menjaju”.
– Poznata je izreka koja kaže da kada bi mašinstvo moglo tako brzo da napreduje kao elektrotehnika, onda bi „mercedes” koštao samo cent, trošio bi kap goriva na deset hiljada kilometara, išao bi brzinom većom od hiljadu kilometara na čas i mogao bi da se parkira na jednom kvadratnom milimetru – veli profesor sa Elektrotehničkog fakulteta.
Prema njegovim rečima, gotovo da nema studenta Elektrotehničkog fakulteta koji u svetu nije mogao ili ne bi mogao da se snađe i reši svaki zadatak: „Pre svega, zahvaljujući teoriji i opštim znanjima koje je stekao na studijama”.
On smatra da su sada i kriterijumi na beogradskom Elektrotehničkom fakultetu, kao uostalom i svuda, nešto niži nego što su bili, ali da je u suštini fakultet ipak zadržao nivo.
– Generalni problem na našim fakultetima je što ima najviše redovnih profesora, a najmanje doktoranata, umesto da bude obratno. Pametni mladi ljudi različitih profila odlaze i nalaze posao u vrhunskim univerzitetima, institutima i firmama u Americi, Kanadi, Evropi… Dobro je što smo mi od prošle godine kvalifikovani za evropske projekte integracije. I to je upravo šansa za studente i doktorante i jedan od načina da se mladi motivišu da ostanu ovde – kaže profesor Popović i poručuje svima koji odlaze da ne prekinu sve veze sa domovinom, jer „kuća je ipak kuća, a mnogo toga, bez obzira na okruženje, zavisi od svakog od nas”.
Ta poruka nije beznačajna s obzirom na to da dolazi od naučnika svetskog glasa koji je uprkos tome 1999. godine dobio otkaz na beogradskom Elektrotehničkom fakultetu. Izgnanstvo je, na sreću za fakultet, univerzitet i Srbiju, trajalo samo šest meseci.
Vreme Titove Jugoslavije bilo je zlatno doba za razvoj našeg univerziteta i nauke, jer je, prema rečima Popovića, tada svet ulagao u našu nauku i obrazovanje.
– Jugoslovenska istraživanja finansirana su od američkih para. Tako je u Makedoniji ulagano u seizmološka istraživanja, u Sloveniji se ulagalo u oblast električne stimulacije, dok se, recimo, u Beogradu razvijala medicinska robotika. Prva veštačka šaka sa pet prstiju u svetu urađena je 1963. godine i to upravo u Beogradu. Napravio ju je akademik Rajko Tomović sa saradnicima. Ta takozvana beogradska šaka sada se nalazi u Muzeju robotike u Bostonu, a u Muzeju robotike u Moskvi nalazi se prva mašina za hodanje invalida napravljena 1972. godine, takođe, u Beogradu. Reč je o takozvanom spoljnom skeletu. Rukotvorina je akademika Miomira Vukobratovića i njegovog tima. Sve do pada berlinskog zida SFRJ je bila tampon zona između istoka i zapada. I tadašnja naša zemlja bila je zapravo jedino mesto gde su recimo mogli da se sretnu američki i ruski naučnici. Tako smo gostili naučnu elitu. Sve je zapravo krenulo početkom šezdesetih godina prošloga veka. U Opatiji, Dubrovniku i drugim gradovima tadašnje naše zemlje održavali su se sastanci vrhunskih svetskih stručnjaka iz različitih oblasti. Mi nismo bili samo organizatori, već i učesnici tih skupova, i to ozbiljni igrači – obrazlaže Popović.
I naša pedagoška nauka zauzima uvažavajuće mesto u svetu. Bila je pod snažnim uticajem nemačke pedagoške misli, posebno Herbartove škole. Upravo o tome za naš list govori pedagog – didaktičar i univerzitetski profesor Mladen Vilotijević.
– Od svetskog značaja su imena Paja Radosavljević, Borislav Stevanović, Vojislav Bakić, Vićentije Rakić… Recimo, akademik Borislav Stevanović, koji je doktorat branio na Univerzitetu u Londonu, bio je dopisni član SANU, a na Beogradskom univerzitetu je predavao opštu, dečiju i pedagošku psihologiju. Tridesetih godina prošlog veka je sa saradnicima uradio beogradsku reviziju Bine – Simonove skale za merenje inteligencije. Vojislav Bakić je doktorirao u Nemačkoj. Bio je profesor Prve učiteljske škole u Kragujevcu, ali i profesor i osnivač Katedre za pedagogiju Velike škole u Beogradu. U dva mandata bio je i rektor Velike škole, a učestvovao je i u pripremi zakona o osnivanju univerziteta 1905. godine – objašnjava Vilotijević koji je svojevremeno bio i dekan beogradskog Učiteljskog fakulteta.
I posebno izdvaja profesora Vićentija Rakića čija sudbina pokazuje kako u Srbiji nisu baš uvek dobro bili prihvaćeni umni ljudi naprednih shvatanja. Mada je 1911. godine doktorirao u Lajpcigu, odbranivši doktorsku tezu „Vaspitanje igrom i umetnošću”, Vićentije Rakić nikada nije makao sa mesta docenta po ugovoru na Katedri za pedagogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
– Rakićeva teza izazvala je veliki interes u Evropi. Bio je to nov pristup vaspitanju. Ali upravo zbog tih originalnih shvatanja nije napredovao na fakultetu u Beogradu. Kod nas je u to vreme zapravo vladala Herbartova pedagogija, te nije bilo mesta za nova, drugačija shvatanja. Čak ni na univerzitetu – kazuje Vilotijević.
– Za nove metode rada sada ima mesta na univerzitetu, ali ne i u školama – upozorava Jelena Stevanović, postdiplomac na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, na smeru obrazovna tehnologija. Osnovne studije je završila 1997. Radi u novobeogradskoj Osnovnoj školi „Vlada Obradović Kameni”.
Prema njenoj oceni, Učiteljski fakultet je uvek bio opremljen najsavremenijim učilima. Trudio se da uvede nove tehnologije. Među prvima je imao računare, računarsku učionicu i mrežu. Profesori su oduvek bili dostupni studentima, spremni da im pomognu.
– Ipak se i mnogo toga promenilo u pozitivnom smislu od vremena kada sam ja 1997. godine diplomirala. Sada kao postdiplomac primećujem da se i na osnovnim studijama radi u manjim grupama, da se stiču znanja iz oblasti aktuelnih u svetu, izučavaju se inovativne metode nastave. Ima više prakse – kazuje Jelena.
Ali i primećuje da se u školama gotovo ništa od toga ne primenjuje, jer nema ni uslova, ni opreme za nov način rada, pa je nastava i dalje tradicionalna.
Aleksandra Brkić
ANTRFILE
Nema evidencije o diplomcima koji su otišli iz zemlje
– Razvoj univerziteta u Srbiji je zaslužan za formiranje Srbije kao moderne države. Za razvoj države bilo je potrebno obezbediti kadar i to u svim oblastima. U početku su se naši kadrovi školovali u inostranstvu. Zato je tih 200 godina razvoja visokog školstva kod nas veoma važno – objašnjava profesor beogradskog Matematičkog fakulteta i pomoćnik ministra prosvete za visoko obrazovanje Aleksandar Lipkovski.
Sada međutim mnogi naši mladi ljudi uspešno ovde završavaju studije, a zapošljavaju se u Kanadi, Americi, Evropi, Australiji, Novom Zelandu, Japanu.
– Ne znam koliko takvih uspešnih stručnjaka sa diplomama BU, kao i sa drugih univerziteta u Srbiji, napusti našu zemlju. Niti koliko ih se potom vrati. Takvih podataka nemamo, a želja nam je i namera da takvu analizu uradimo – kaže Lipkovski koji je svojevremeno bio i prorektor BU.
Od Velike škole do modernog univerziteta
Ove godine obeležava se dva veka postojanja visokog školstva u Srbiji. Prema rečima rektora BU profesora dr Branka Kovačevića, istorija Beogradskog univerziteta i srpske države se poklapaju. Univerzitet u Beogradu nastao je iz Velike škole koju je osnovao Dositej Obradović 1808. godine, za pripremanje činovnika za javne službe.
Kako se može videti iz dokumenata, uslov za upis u Dositejevu školu bilo je znanje čitanja, pisanja i računanja, a đaci su tu učili opšti zemljopis i istoriju, nemački jezik, računicu, krokiranje, statistiku, gramatiku, stilistiku, pravo, crkveno pojanje, moralne pouke i egzicir sa puškom. Posle nešto više od pola veka, tačnije 1863. ta škola prerasta u Veliku školu koju su činila tri fakulteta, filozofski, pravni i tehnički, a 1905. godine je u Srbiji donet prvi zakon iz oblasti visokog školstva. Tada se već govori o univerzitetu koji je u svom sastavu imao pet fakulteta, bogoslovski, filozofski, pravni, medicinski i tehnički. Bila su otvorena i dva posebna kursa, apotekarski i poljoprivredni.
Posle Drugog svetskog rata izdvojen je Teološki fakultet sa BU, fakulteti Filozofski i Filološki su se razgranali, a osnovani su i novi fakulteti poput Stomatološkog, Farmaceutskog, Šumarskog, Ekonomskog, Poljoprivrednog…
Sada Beogradski univerzitet čini 31 fakultet, deset naučnih instituta, šest centara, pet hiljada zaposlenih nastavnika i saradnika, dve i po hiljade nenastavnog osoblja i sedamdeset hiljada studenata. U želji da se univerzitetsko obrazovanje u Srbiji uskladi sa principima Bolonjske deklaracije i evropskim standardima, pre dve godine je u našoj zemlji donet novi zakon o visokom obrazovanju.
Prvi univerziteti u svetu se pojavljuju još u 12. veku. Prvo su osnivane visoke škole i fakulteti, a potom su se oni udruživali u univerzitete. Tako je Univerzitet u Bolonji nastao 1158, u Parizu – 1150, u Kembridžu – 1209, Pragu – 1348, Beču – 1365, Krakovu – 1364, a u Hajdelbergu, na primer, 1386. godine.
Izvor:Politika
