B92 – Emisija Poligraf | 29.11.2007 – Gost: Tanja Azanjac, Građanske inicijative, koordinatorka programa za mlade, Voditelj: Jugoslav Ćosić.
Tanja Azanjac: Mi ovde moramo pre svega da promenimo način kako posmatramo mlade ljude i to je, znate, malo i pitanje moći, kad dolazimo do tog pitanja.
Mladim ljudima se ovde svi vole baviti dok ih obrazuju, dok ih edukuju, dok su u jednoj malo ipak neravnopravnoj poziciji, a kada dođemo u poziciju da s njima moramo da podelimo moć u donošenju odluka, da ih partnerski sad gledamo nismo potpuno spremni kao društvo da im pomognemo da to partnerski s nama rade. I čini mi se da je pitanje mentaliteta ključno ovde i da to se ne menja preko noći, ali ako to bar definišemo kao problem onda možemo definisati način kako taj problem nekako da minimalizujemo.
Poligraf | 29.11.2007
U Beogradu je danas održana treća nacionalna konferencija o smanjenju siromaštva u Srbiji. Siromaštvo je stanje u kom živi veliki broj građana Srbije u različitim društvenim grupama, a pojedine su u ekstremno teškom stanju. Jedna od najvećih društvenih grupa koje su na udaru siromaštva su mladi. Osobenost ove grupe je u tome što za razliku od starijih ima mnogo manje šanse da odlučuje o svojoj sudbini i budućnosti, jer bi šanse morali da stvaraju oni drugi, stariji. Ovo je tema večerašnje emisije, govorimo o siromaštvu mladih. Gost Poligrafa je koordinatorka programa za mlade u organizaciji Građanske inicijative Tanja Azanjac. Gospođo Azanjac, dobro veče. U Beogradu je, kao što sam rekao, danas održana međunarodna konferencija o borbi protiv siromaštva. Vaša organizacija Građanske inicijative je učestvovala, participirala je u ovom skupu. Pre nego što Vas pitam za Vaš deo posla i za ono čime ste se Vi bavili na ovoj konferenciji, zamolio bih Vas za opšti utisak o konferenciji, kakav je njen značaj, kakva je korist bila od ovog skupa koji je u Beogradu danas održan?
Azanjac: Problem siromaštva stvarno jeste veliki problem svih zemalja u tranziciji i mi se svakodnevno suočavamo, svaki građanin ove zemlje, sa tim kako zapravo preživeti. Sad, mi tamo imamo posebnu ulogu kao organizacija, jer mi predstavljamo na neki način kontakt organizaciju civilnog društva gde treba da vidimo kako mladim ljudima možemo da pružimo priliku da ova strategija zapravo unapredi njihov položaj. Više je onda, kad ste vi u toj nekoj poziciji, slušate sve mere koje različita ministarstva i tim za implementaciju strategije sprovodi i čujete sve podatke, čini vam se da je slika onako bolja, imate utisak da se stvari menjaju. Ali ono što mene uvek ponovo zapanji jeste, bez obzira što postoje najrazličitiji pokušaji, mere i to je evidentno i to je nešto što ne možemo da ne istaknemo, ali s druge strane, nekako mi se čini da ne postoji dovoljno koordinisanosti između svih tih tela, svih strategija i da je veoma teško zapravo snaći se i videti kako mi možemo pre svega kao organizacija koja možda ima više mogućnosti da razume celu tu priču, kako to da približimo nekim drugima, onim korisnicima koji bi od toga trebali da dobiju nekakvu korist.
B92: A potpredsednik Vlade Srbije, gospodin Đelić danas je na tom skupu saopštio da je 490.000 građana Srbije ispod praga siromaštva i da je u poslednjih pet godina taj broj prepolovljen, što bi značilo da ih je bilo blizu milion. Po kojim to kriterijumima gospodin Đelić meri siromaštvo, šta je to što je taj takozvani prag siromaštva? Šta su zvanični kriterijumi?
Azanjac: Ono čime se oni rukovode jeste pre svega neki ekonomski kriterijum, koliko je potrošačka…koji je to nekakav minimum koji je neka granica siromaštva, po potrošnji zapravo porodice, i to je negde koliko ja se sećam 8.000 dinara po glavi stanovnika. I to je nekako značajno povećano nego što je bilo ranije. Veoma često zapravo oni govore o nekim ekonomskim pokazateljima, tu se postavlja sad pitanje…
B92: Drugim rečima, država one koji imaju prihod po glavi familije 8.500 i 9.000 ne smatra siromašnim?
Azanjac: To je nekakva granica kako oni vide, međutim, ja bih pre tu istakla nešto drugo, a to je sad pitanje kvaliteta života i da li samo ekonomski pokazatelji mogu da govore zapravo o tome da se kvalitet života značajno poboljšao. Da li vi, eto, smatrate ili ljudi oko vas sa kojim dolazite u kontakt smatraju da im se kvalitet života značajno poboljšao?
B92: Šta kaže Vaše iskustvo?
Azanjac: Po pitanju mladih je to onako dosta specifično iz prostog razloga što mi možemo reći da smo u zadnjih godinu dana dobili čak i prvu državnu instituciju koja se bavi mladima i koja će svakako doprineti tome da se ova grupa drugačije vidi, da se sprovedu određene mere, pa samim tim ja se nadam da će te mere imati izvesnog efekta kada je kvalitet života tih mladih ljudi u pitanju. I mislim da, kad su mladi ljudi u pitanju, za šta su se oni veoma izborili u zadnjih 7 godina zagovarajući da se ovakvo nekakvo telo stvori, da imamo nekakvu perspektivu u narednom periodu. Međutim, druge društvene grupe kao što su Romi, izbeglice, deca i ostali, pitanje je koliko zapravo i na koji način možemo svi mi zajedno da doprinesemo da ove sve mere države da se mogu nekako videti u nekom poboljšanju kvaliteta života.
B92: Nemamo nažalost ni mogućnosti, ni vremena da se bavimo svim društvenim grupama, za večeras smo odabrali da se bavimo mladima, zbog toga ste večeras ovde i Vaša uloga na ovoj konferenciji bila je da govorite o mladima. Šta nam možete reći, kakva je ta slika, do koje mere je ta slika depresivna u ovom trenutku? Naravno, ne želim da širim bilo kakav osećaj depresije, međutim, poznato mi je da je jedan od dominantnih osećaja u psihologiji mladih ljudi u poslednjih 15-tak, 20 godina u Srbiji osećaj izražene besperspektivnosti. Ne znam da li ćete se s tim složiti, to naravno nije moja procena, ja Vam citiram procene eksperata koji su se bavili, nešto što jeste u suštini rezultat istraživanja.
Azanjac: Da, nekako mladi su uvek na udaru u zemljama u tranziciji, čini mi se da ovde kod nas je to bilo još onako nekako izraženije i da svakako su predstavljali jednu od najbrojnijih društvenih grupa koji su stvarno bili potpuno marginalizovani, podaci o tome govore. Ta marginalizacija zapravo postoji na svim kriterijumima, ako pođemo od nezaposlenosti, ako po nekim zvaničnim pokazateljima nezaposlenost na nivou celokupne populacije je 21-23%, kod mladih je 49%, 48-49%, različita su istraživanja. Ako pođete od obrazovanja, mladi ljudi koji su najčešće u procesu obrazovanja, sve ove reforme sa kojima se suočavaju, Bolonjska deklaracija, odnosno Bolonjski proces koji treba da startuje, doveli su do smanjenja obrazovanja. Ako govorimo o mobilnosti mladih, svojevremeno je podatak Studentske unije Srbije, istraživanje koje su oni radili govorilo je o tome da 75% mladih studenata nema pasoš, što znači… to je najmobilniji deo omladinske populacije, čak i ne planira da putuje negde. Da ne pominjemo podatak i procenu da je skoro 400.000 mladih ljudi napustilo ovu zemlju, da 77% mladih ljudi još uvek živi sa svojim roditeljima, a samo 7% njih smatra da svojim radom, uzimanjem određenih kredita, može zapravo da se osamostali. Kad vi pogledate sve to, možemo reći da ljudi ovde ne vide zapravo nekakvu perspektivu.
B92: Dosta sumornu sliku stvaraju podaci o kojima govorite, kako oni korespondiraju sa onim osećajem koji ste maločas spomenuli, koji ste imali dok ste danas bili na konferenciji, i da nekako imate osećaj da se nešto menja. Šta se zapravo menja? Šta uliva nadu da će ovo moći brže da se menja, da će ova slika biti manje sumorna za godinu dana ili dve godine?
Azanjac: Vi vidite da postoje različite mere Vlade, ono što se meni čini ovako sa strane jeste da nekako nedostaje nekakva koordinacija, barem nekakvo državno telo koje bi vodilo računa o tome da sve te strategije, a postoji nebrojeno puno strategija koje se trenutno kreiraju u ovoj zemlji u okviru različitih ministarstava, da se nekako usklade, da bi impakt zapravo bio veći.
B92: Mislite da Ministarstvo za sport i omladinu može u tom smislu da doprinese dramatično, mislim na koordinaciju strategija i možda na neko, kako bih rekao, objedinjavanje tih mogućih akcija iz sektora Vlade kad su u pitanju mladi?
Azanjac: Mislim da je uopšte samo Ministarstvo i način kako je to Ministarstvo formirano govori o tome da postoji šansa da se značajno unapredi njihovim radom pozicija mladih ovde. Kad to mislim, mislim pre svega na kvalitet života mladih ljudi. Ja ću samo podsetiti da su od 2000. godine, kad je ukinuto Ministarstvo do 2007. godine omladinske organizacije i omladinski aktivisti su se borili za formiranje jednog ovakvog tela. I mislim da je to mali presedan u novijoj istoriji Srbije, da stvarno smo uspeli da od 2003. godine, pre svega kroz rad Koalicije mladih Srbije i ostalih decentralizovanih koalicija, nevladinih organizacija, čak i uz pomoć političkim podmladaka, svih političkih podmladaka, zapravo ovu temu postavimo onako visoko na nacionalnoj agendi. I u momentu kada je bilo teško formirati Vladu uspeli smo da dobijemo Ministarstvo.
B92: Drugim rečima, hoćete da kažete da su praktično nevladine organizacije izgurale tu ideju da se formira Ministarstvo?
Azanjac: Mislim da su mladi zapravo izgurali tu ideju.
B92: Kako sarađujete sa tim Ministarstvom, koje se u izvesnom smislu ovako izgurali,kako Vi kažete i kreirali?
Azanjac: Ono što je dobro jeste što Ministarstvo to prepoznaje, prepoznaje kako je nastalo i na neki način kroz ceo taj proces čini mi se da i javnost i donosioci odluka da su nekako postali više edukovani o tome na koji način se treba baviti mladima i da je taj celokupan proces onako značajan. Čini mi se da je Ministarstvo veoma otvoreno i pokušava i dalje da uključuje civilni sektor i da koristi kompetencije civilnog sektora koje mi imamo i to se vidi i u ovom načinu kako zapravo su planirali da sprovode strategiju, odnosno izradu strategije, nacionalne strategije za mlade, koja bi trebala da bude nekakav osnov, neko oruđe da vidimo na koji način da zapravo pristupimo svim onim problemima koje mladi ljudi u ovoj zemlji imaju. Zasad je to dosta ohrabrujuće, način kako mi sarađujemo, ohrabrujuće je i način kako nevladine organizacije, omladinske grupe zapravo napadaju Ministarstvo, to govori o tome da su prepoznali da su u mogućnosti da budu u stalnom kontaktu sa jednom državnom institucijom i da mogu s njom da imaju dijalog i da stalno monitorišu šta se zapravo dešava. Mislim da nijedno drugo Ministarstvo nema tu vrstu saradnje, niti da neki drugi građani tako lako su u mogućnosti da daju nekakve, kako da kažem, komentare na rad nekih drugih Ministarstava, zapravo i ne znaju šta je polje njihovog delovanja. I zato mislim da je način kako ovo Ministarstvo funkcioniše, kako je nastalo jeste izvestan presedan i može da bude nekako model i za druga Ministarstva, kako uključiti civilni sektor da bi zajedno nešto bolje postigli.
B92: A ovo je pre svega pitanje za ministarku za omladinu i sport, ali ona je obećala da će doći u Poligraf i to će se verovatno desiti vrlo skoro, ali i Vas da pitam, kada mislite da bi ta nacionalna strategija, učestvujete direktno u izradi te strategije kao jedna od nevladinih organizacija, sa ostalima, kada mislite da bi ona mogla biti gotova, jer to će, po svemu sudeći, biti kao što ste i rekli, osnov za sve moguće buduće akcije kojima bi trebalo pomoći mladim ljudima u ovoj zemlji, Vladi, osnov za Vladine akcije, da tako kažem.
Azanjac: Da, Ministarstvo je formirano kao što znate u maju, ja razumem da imaju malo vremena zapravo da sprovode jedan tako ozbiljan proces kao što je izrada nacionalne strategije i da oni tu pokušavaju da uključivanjem civilnog sektora nekako tu strategiju učine što boljom i što kvalitetnijom. Koliko mi znamo, koliko mi iz civilnog sektora smo obavešteni, ono što je nekakva dinamika jeste da će neki prvi draft koji će kasnije ići u konsultacije, odnosno u konsultativni proces, širom Srbije biti završene do 15. decembra, ali da bi konačna verzija nacionalne strategije i akcionog plana trebala da bude gotova negde u martu.
B92: Dobro. Gospođo Azanjac, da se vratimo sad nekim podacima koji su vrlo ilustrativni, bojim se da ima puno ljudi u ovoj zemlji koji nemaju potpuno jasnu sliku do koje mere su mladi ljudi u ovoj zemlji ugroženi. Pre svega su ugroženi zbog toga što su ekonomski nesamostalni i rezultati istraživanja agencije Medija Galup u tom smislu govore čini mi se veoma, veoma mnogo i vredno ih je pomenuti i u ovoj prilici. Prema istraživanjima ove agencije 92% mladih između 18 i 24 godine nije napustila svoje roditelje. Prema istom istraživanju više od polovine mladih, dakle, oko 57% između 25 i 34 godine još je sa roditeljima. I najzad, treći i možda podatak koji najviše brine jeste da se među njima nalazi 32% mladih starosti od 35 do 44 godine koji i dalje žive sa roditeljima. Ovo je, pretpostavljam da ćete se s time složiti, ključ emancipacije mladih ljudi u životu, dakle, sposobnost da se ekonomski osamostale, da nađu svoj dom, da počnu sami da žive svojim životom. Koliko je moguće ovakvu jednu sliku promeniti u godinama koje su ispred nas i da li je ona prirodna i normalna za zemlju u tranziciji kao što je Srbija u ovom trenutku?
Azanjac: Ono što jeste zapravo problem, o čemu vi govorite, to je samo jedan od segmenata jednog širokog problema, to je produžene mladosti koju mladi ljudi ovde žive. Zbog toga smo mi strašno insistirali da jasno definišemo šta znači biti mlad u Srbiji, čime će se baviti strategija, kojim mladim ljudima, i ona kod nas ide čak do 30 godina. Videćemo šta će na kraju zapravo biti nekakav konačan rezultat ovoga, ali mi insistiramo da se mladim ljudima smatraju oni koji zapravo nemaju drugačiji kvalitet života nego što su to srednjoškolci, bez obzira što imaju 30 godina, zato što su ekonomski nesamostalni, zato što žive sa svojim roditeljima i tako dalje, i tako dalje. Potpuno ste u pravu da ne možemo imati jednog ostvarenog mladog čoveka profesionalno i lično ako ne izlazi iz doma svojih roditelja. Delimično je to problem i našeg mentaliteta i patrijarhalne sredine u kojoj mi živimo i tačno je, mi smo imali slične podatke, da 70% mladih još uvek živi s roditeljima od 22 do 30 godina, 77%, ali čak 65% čak i kad se zaposli ne napušta lako dom svojih roditelja. Tako da je, ono što mi se čini, moramo nekako podstaći mlade ljude da izađu i kao što to u nekim drugim zemljama u Evropi imaju prilike da praktikuju i uče da žive sami mnogo ranije. Kod nas negde samo 5% mladih ljudi ima iskustvo života samostalnog pre nego što zasnuje svoju porodicu, što je po meni dosta onako zabrinjavajući podatak. I treba razmišljati o tome koja vrsta aktivnosti ih može podržati u tome.
B92: Jedan od aspekata iz kojih se može posmatrati ova tužna statistika jeste i taj da se ne radi samo o komforu života i o, kako bih rekao, nekoj psihološkoj emancipaciji i odrastanju. Prosto, radi se o rizicima koje takav život donosi i o rizicima raspada porodica, jer sociolozi ukazuju na jedan fenomen, a taj je kada su ljudi dugo u zajednici da se povećavaju rizici da one prosto budu razorene zbog toga što su to neprirodne situacije.
Azanjac: Slažem se, znate, ali vi sami ste naglasili koliko je značajna ta ekonomska nezavisnost, tačno, ali to je samo jedan deo problema i mi veoma često pokušavamo da se bavimo problemima onako parcijalno, kao što se bavimo uopšte i problemom nezaposlenosti dosta parcijalno. Otvorićemo fondove za omladinsko preduzetništvo, ali niko se ne bavi recimo onim sistemom podrške koju vi morate da imate. Postoji institucija, civilni sektor, ko god, da bi nekako dočekao te mlade ljude da naprave taj korak izlaska. To nije jednostavan korak čak i kad imate dovoljno sredstava, ne izlazite tako lako na kraj sa tim, a veoma često nemate, veoma često morate da se odreknete mnogih stvari i da izaberete to kao nekakav put. Čini mi se da je to veoma značajno pitanje i da stvarno treba da razmišljamo koji sistem podrške treba pružiti mladim ljudima da mogu da izađu iz tih velikih porodičnih zajednica u kojima smo navikli mnogo godina da živimo, ali to je pitanje isto mentaliteta. Mi ovde moramo pre svega da promenimo način kako posmatramo mlade ljude i to je, znate, malo i pitanje moći, kad dolazimo do tog pitanja. Mladim ljudima se ovde svi vole baviti dok ih obrazuju, dok ih edukuju, dok su u jednoj malo ipak neravnopravnoj poziciji, a kada dođemo u poziciju da s njima moramo da podelimo moć u donošenju odluka, da ih partnerski sad gledamo nismo potpuno spremni kao društvo da im pomognemo da to partnerski s nama rade. I čini mi se da je pitanje mentaliteta ključno ovde i da to se ne menja preko noći, ali ako to bar definišemo kao problem onda možemo definisati način kako taj problem nekako da minimalizujemo.
B92: Gospođo Azanjac, maločas ste pohvalili činjenicu da smo posle 7 godina, ako sam dobro čuo, dobili ponovo Ministarstvo za omladinu i sport. Da li je to u ovom trenutku jedina Vladina institucija, državna institucija koja se bavi mladima u ovoj zemlji?
Azanjac: Zapravo jeste, to je jedina institucija koja po svojoj prirodi jeste interresorna, ona je zadužena na neki način da vodi računa o tome da se ostala ministarstva u okviru svojih resora bave mladima. Međutim, ono ka čemu mi težimo kao civilni sektor jeste da vodimo računa da pored ovakvog jednog Ministarstva stvorimo i ostale nekakve institucije koje mogu doprineti…
B92: Govorite o državnim institucijama, ne o nevladinom sektoru?
Azanjac: I o nevladinom sektoru i o državnim institucijama.
B92: Šta to nedostaje Srbiji da bi recimo akcije i strategija, nacionalna strategija do koje će se doći u nekom trenutku u krilu Ministarstva počelo da se implementira? Da li to Ministarstvo može samo?
Azanjac: Ono što mislim da je tu strašno bitno jeste zapravo decentralizovati instituciju i otvoriti lokalne kancelarije koje se bave problemima mladih i koje će to raditi naravno u saradnji sa nacionalnim telom, što jeste Ministarstvo.
B92: Jeste predlagali to ministarki?
Azanjac: Da, mi se i dalje zalažemo da to ide i ono što jeste, što nas onako dosta raduje, što postoji dosta razumevanja i sličnosti čak u viđenju toga da treba formirati lokalne kancelarije. Mi ne smemo da zaboravimo da zapravo ova institucija i sve ono što oni rade zapravo služe da se poboljša kvalitet života mladih ljudi, a na lokalu to možete postići time što zapravo imate odgovorne institucije na lokalu čija odgovornost treba da bude u okviru lokalnih samouprava.
B92: Je li poznat budžet Ministarstva za sport i omladinu? Koliko taj novac koji to Ministarstvo poseduje u ovom trenutku omogućava ustvari realizaciju ovako ambicioznih ideja, planova o kojima Vi govorite, koje mogu biti efikasne, dakle, u promeni kvaliteta života mladih ljudi u Srbiji?
Azanjac: Ono što je bio budžet po našim saznanjima od maja meseca jeste negde oko 2 miliona evra, za ono što je pre svega vezano za aktivnost, vezano za pripremu nacionalne strategije i to je nekakav početni budžet. Ono što jeste teško ja pretpostavljam Ministarstvu jeste da podigne nekako svoj sistem i da zapravo započne da radi. Kada govorimo o tome da li su to ambiciozni planovi i kako to sve treba da se finansira, ako govorimo o kancelarijama na lokalnom nivou, to bi značajnu ulogu trebalo da imaju pre svega lokalne samouprave, a ne samo Ministarstvo, sa budžetom Ministarstva, jer neka ideja jeste da lokalne samouprave u okviru svojih organa formiraju kancelarije za mlade koji će zajedno usaglasiti aktivnosti sa nacionalnom kancelarijom i biti izvesno i na budžetu u nekoj meri lokalnih samouprava.
B92: Da li Vam je poznato da li se bilo kakva ideja iz ovog spektra, znači, bilo koji projekat koji se bavi unapređenjem kvaliteta života mladih ljudi, da li se finansira iz Nacionalnog investicionog plana?
Azanjac: Koliko ja znam da, nemam tačne podatke, to je ono što bismo mi voleli kao organizacija da dobijemo, koliko zapravo iz Nacionalnog investicionog plana ide za različite programe, Vladine programe za mlade. Mi tu nemamo tih podataka, znam da su neka sredstva bila izdvojena za preduzetničke inicijative, ali ne znamo na koji način i koliko, ne znam tačno podatke. To je nešto što bismo trebali da saznamo.
B92: A gde u ovoj temi sebe vidi Vaša organizacija, nevladina organizacija Građanske inicijative? Šta je zapravo Vaša misija, pošto znam da imate dosta programa koji se stvaraju na lokalnom nivou i na nacionalnom nivou.
Azanjac: Da, pa mi smo već 2000. prepoznali mlade kao jednu od najugroženijih grupa i tad smo zapravo krenuli sa kreiranjem programa za mlade čija pre svega misija jeste da potpomogne mladim ljudima da se angažuju i na taj način uključe se u nekakvo poboljšanje svog života. To je nekako naša misija i mi se tu trudimo i na lokalnom i na nacionalnom nivou da kako povećavamo kapacitet lokalnih organizacija, kako da motivišemo mlade ljude da se organizuju po pitanju koje oni vide da je njima bitno, tako i da kako da ih bolje repozicioniramo u lokalnoj sredini i da omogućimo da lokalna samouprava im obezbedi način, sredstva, mogućnosti da mogu da prežive. Jer, mali broj donatora je zapravo finansirao omladinske organizacije, one su najčešće veoma slabe, slabih kapaciteta, reč je o malim grupama i teško je naći sredstva čak i od stranih donatora za aktivnosti na lokalnom nivou. I bilo je teško i tim organizacijama, neformalnim grupama da dobiju informacije ko može da ih finansira. Zato je veoma bilo bitno da nekako osnažimo njih da dobiju pomoć, pre svega od lokalne zajednice, da budu prepoznati od lokalne zajednice, da ne kažem da tako menjamo i mentalitet, kako se posmatraju mladi ljudi. To su neke naše aktivnosti na lokalu, na nacionalnom nivou smo se zajedno sa ostalim organizacijama u okviru Koalicije mladih Srbije borili da se formira ovo Ministarstvo i sada da se nastavi dalje na razvijanju modela omladinske politike u ovoj zemlji.
B92: Maločas ste i Vi rekli da su podaci različiti, ali da se kreću negde između 44 i 55% je procenat mladih nezaposlenih ljudi, nezaposlenosti među mladima, što je gotovo duplo više od opšte populacije. Prema podacima Ministarstva za omladinu i sport radi se o 44% mladih koji su nezaposleni. Ministarska Snežana Samardžić-Marković je na jednoj od tribina, koja je čini mi se danas bila, pomenula jedan od projekata koji se zove "omladinsko preduzetništvo". Šta je zapravo taj fenomen omladinskog preduzetništva, da li je to možda nešto što usmerava mlade da ne sede i čekaju da im se otvore radna mesta i da pokušaju možda da sami uzmu ono parče sopstvene budućnosti u svoje ruke, koje mogu da dobiju, koje mogu da ostvare?
Azanjac: Mi smo zapravo zajedno sa tom norveškom organizacijom tri godine realizovali program omladinsko preduzetništvo, to je BIP, business inovation program, danas je bilo to predavanje na sajmu na kome je učestvovala i ministarka. To je, kako da kažem, jedan veoma interesantan model koji je imao za cilj da mlade ljude još u srednjoj školi obuči kako da dođe do neke biznis ideje, kako tu biznis ideju da sprovedu, kako da to prodaju, da steknu iskustvo uspostavljanja i vođenja jednog malog biznisa. I to nije bila simulacija, znači, oni su imali prilike i još uvek imaju, jer se to realizuje u puno škola širom Srbije, mogućnost da stvarno izaberu biznis i da dobiju sredstva, realizuju proizvodnju i to prodaju. I to je bilo onako značajno iskustvo, da vi vidite kada smo mi pratili posle šta se s njima dešava, jer su oni morali da likvidiraju ta preduzeća, nije postojala mogućnost da pravno funkcinišu, vi vidite koliko je to bilo značajno iskustvo za njih i kako je to bila značajna priprema za život posle. Reč je uvek bila o srednjim stručnim školama, koja deca nisu nastavljala dalje studiranje, i koliko su neki od njih otvorili svoje biznise. Ono što ja mislim da je tu posebna dobit jeste zapravo upravo ta priča o nekom preduzetničkom mentalitetu, jer mi kao društvo tek treba da razvijemo preduzetnički mentalitet koji podrazumeva inicijativu, spremnost na rizik, originalnost, jednu proaktivnost u sebi. I čini mi se da mladi ljudi to imaju i da kod njih su te ideje onako svežije i da se kod njih to može mnogo značajnije primiti. I smatram da su takvi programi veoma bitni, ali ne smemo zaboraviti one mlade ljude koji nisu spremni da preuzmu rizik i kojima treba da pomognemo kako da nađu posao i da pronađu šta je ono čime oni žele da se bave, a ne samo da pronađu posao, da pronađu profesiju.
B92: Tanja Azanjac, koordinatorka programa za mlade u organizaciji Građanske inicijative, hvala Vam na vremenu koje se posvetili gledaocima Televizije B92, prijatno veče.
