Francuska još, čini se, nije zatvorila istorijsko poglavlje kolonizacije, pa mladi iz predgrađa, čak treća generacija imigranata, kad god osete da su potencijalne ili stvarne žrtve mogućeg kolonizatorskog sindroma, krenu, kao proteklih dana, u pobunu protiv sistema i vlasti, koje ne osećaju kao svoje.
Etnološka i rasna grupašenja, sa etičkim, muzičkim i odevnim kodovima, odvajaju mlade iz soliterskih predgrađa koji prave svoj svet. Zato se tribine na pariskom stadionu "Francuska" prolamaju od zvižduka francuskoj himni kad "trikolori" igraju protiv Alžira ili Maroka, iako su praktično tamnoputi navijači rođeni u Francuskoj, a neki nisu nikada kročili na afričko tlo.
Istina je da ih i društvo drži na margini, od prećutnog odbijanja da im izda stanove ili ih zaposli, do zabrane ulaska u određene noćne klubove i diskoteke. Dovoljna je samo jedna sociološka varnica, pa da u pobuni "domaćih stranaca" buknu automobili, izlozi, škole, polete kamenice, "molotovljevi kokteli"…
Policajci čak i ne zalaze u najopasnija naselja gde vladaju posebna pravila, a od intervencija zazire čak i hitna pomoć. Ipak, mnogi noćni maskirani pobunjenici, od države danju, uredno, primaju socijalnu pomoć. Tamo, opet, gde policajaca ima, mladi s periferije se žale da ih svaki čas zaustavljaju, i da ih ni malo ne poštuju.
Sociolozi poručuju da će, kada se budu osećali "domaćima" i kada ih ostali tako shvate, epizode napada urbane gerile, kao ovih dana – kada je u celoj Francuskoj između utorka i srede zapaljeno 138 automobila – ostati samo ružna prošlost.
Izvor: Večernje novosti
