Čim jesen zakuca na vrata cene stanova i soba za iznajmljivanje još više rastu, jer u prestonicu stiže hiljade studenta iz unutrašnjosti koji nisu uspeli da obezbede smeštaj u nekom od 11 beogradskih domova.U „studentskim kućama” ima oko 12.000 kreveta…
ali to nije dovoljno jer će samo ove godine na fakultete Beogradskog univerziteta biti upisano 18.000 brucoša od kojih polovina, čije se školovanje finansira iz budžeta, ima pravo na smeštaj u domovima.
Ako se računa da je barem polovina studenta iz unutrašnjosti (ali ovaj broj je sigurno mnogo veći) i kada se dodaju stariji studenti, jasno je da smeštajni kapaciteti domova ni izdaleka nisu dovoljni. Prošle godine je u ovoj ustanovi bilo oko 1.000 mesta za brucoše.
Iako im to iziskuje dodatne troškove, mnogi akademci iz unutrašnjosti su prinuđeni da stan ili sobu traže još u toku leta, jer je tada ponuda veća, a cene su niže.
Milovan Petrović, direktor Studentskog centra „Beograd”, objašnjava da svake godine oko 2.700 studenata, koji konkurišu za smeštaj u domu, ostane ispod crte. Ipak, oni koji jednom dobiju pravo na smeštaj retko kad podbace i zbog niskog proseka ocena izgube ovu privilegiju. Većina ima razlog više da se trudi i da uči da bi roditelje oslobodila dodatnog troška.
Prema rečima direktora Petrovića, u domovima oko 10.000 budžetskih studenata smeštaj mesečno plaća od 750 do 1.100 dinara, dok skoro 2.000, koji su bili ispod crte, plaća ekonomsku cenu od 5.500 do 8.000 dinara. Za sve akademce mesečni troškovi ishrane su oko 3.000 dinara.
– Iako su ekonomske cene smeštaja više, roditelji više vole da su im deca u domu, pa makar plaćali isto kao da im iznajmljuju sobu. Svesni su da studenti ovde imaju dobre uslove za učenje, Internet centar i da je bezbednost na zavidnom nivou – smatra Petrović.
Oni koji ni na ovaj način ne uspeju da dobiju krevet, a ispunjavaju uslove za prijem, imaju šansu da, po beneficiranim cenama, određeno vreme stanuju u domu i da spavaju u sobi prijatelja, braće ili sestara. Ovu uslugu je samo u Studentskom gradu prošle godine koristilo od 200 do 300 akademaca.
Ipak, svim samofinansirajućim studentima, mladićima i devojkama sa privatnih visokoškolskih ustanova, kao i velikom broju budžetskih studenata na kraju preostaje da uzmu novine sa oglasima u ruke i da pokušaju da nađu adekvatan smeštaj.
Kada prvi put počnu da traže stan studenti se obično iznenade koliko ovaj posao zahteva truda.
– Želim da stanujem sa drugom sa kojim sam živeo u domu učenika. Budući da sam upisao Pravni fakultet, tražimo jednosoban stan u blizini Doma „Kralj Aleksandar Prvi”, u kojem ćemo se hraniti. Nadali smo se da ćemo naći pristojan stan za 200 evra, ali to je izgleda nemoguće.
Prvo smo zvali oglase i javljale su nam se stalno agencije. Pošto bismo hteli da nađemo stan bez posrednika dali smo juče oglas. Za jedan dan zvalo me je pet-šest ljudi. Svi su poprilično nerealni. Nude nam stanove u Mirijevu i u udaljenim delovima Zvezdare, bez centralnog grejanja i mašine za veš, od 200 do 250 evra.
Mislio sam da će ovo ići lakše – požalio se Ivan Ninić, brucoš Pravnog fakulteta.
U agencijama za prodaju i iznajmljivanje stanova kažu da brucoši uglavnom traže sobe, koje mogu da se iznajme po ceni od 100 evra u centru grada, pa do 70 i 50 na periferiji (u Borči, Železniku ili Sremčici).
Iskustvo studenata, kako su nam rekli, ukazuje da se cene soba kreću od 100 do 150 evra. Kod strožih stanodavaca kupanje je dozvoljeno jednom ili dva puta sedmično, a upotreba kuhinje najčešće podrazumeva samo kuvanje kafe i podgrevanje hrane donete od roditelja. Posete uglavnom nisu dozvoljene ili su ograničene. Zbog toga se studenti najčešće i udružuju, pa iznajmljuju veće stanove.
Radomir Mrkić, student veteran u traženju stanova, objašnjava da je za šest godina, za kiriju stanodavcima, izdvojio od osam do deset hiljada evra. Pri tome je svako leto provodio kod roditelja u Čačku, a na jesen je opet tražio novi stan.
– U jednom oglasu sam pročitao da gazda izdaje sobu od 18 metara kvadratnih za 100 evra. Kada sam otišao video sam da u sobi ima nekih stvari, pa sam pitao čije su. Ispostavilo se da u sobi stanuje još neko i da samo krevet košta 100 evra.
Takođe, starija gospođa u Novom Beogradu, koja je sobu izdavala za 120 evra, jasno mi je rekla da njoj odgovaraju samo stanari koji rade od ujutro do uveče. Odustao sam od traženja sobe – priča svoje dogodovštine Radomir.
I prilikom traženja stanova nailazio je na slične slučajeve.
Kirija za garsonjeru na Zvezdari, u blizini Doma „Rifat Burdžević”, koja je zainteresovala našeg sagovornika, bila je 100 evra. Ali, stan nije imao kupatilo, pa je vlasnik rekao da je Dom blizu i da su tamo zajednička kupatila, koja njegov stanar može da iskoristi.
Takođe, jednosoban stan u blizini stadiona „Marakana” za koji je trebalo izdvojiti 150 evra nije imao kupatilo, a WC šolja je samo jednom zavesom bila odvojena od ostatka sobe.
Ipak, kad roditelji nemaju mnogo novca studenti pristaju na razne neprijatnosti, jer nemaju mnogo izbora ako žele da se školuju.
Agencijske prevare
Potragu za stanom kvare i brojni „mamac” oglasi, u kojima se nude komforni stanovi na atraktivnim lokacijama, po najčešće neverovatno povoljnoj ceni. Kada se javite na oglas, u najvećem broju slučajeva s druge strane je agencijska službenica, koja objašnjava da je za razgledanje stana neophodno prvo plaćanje članarine koja iznosi od 25 do 30 evra.
Agenti vas ubede da je reč o ozbiljnoj agenciji, da ćete potpisati ugovor i da ćete dok ne nađete ono što vam odgovara dobijati adrese stanova koji se iznajmljuju. Međutim, u praksi, umesto vlasnika željenog stana, klijenta na adresi najčešće dočeka – prostrana poljana.
U kakav začarani krug može čovek da upadne dok traži stan svedoči i iskustvo Petra Markovića.
– Pronašao sam oglas da se izdaje jednosoban stan na Banjici, na dvanaestom spratu jednog od pet solitera, kompletno namešten i sa centralnim grejanjem za 170 evra. Okrenem broj telefona kad ono agencija.
Ljubazan ženski glas me je uverio da stan nije izdat, da mogu da ga pogledam, da nije reč o prevari. Potrebno je samo da dođem, potpišem ugovor i dam 25 evra za članarinu, a oni će mi svakog dana dati najmanje deset adresa stanova koji se iznajmljuju. Na moje veliko iznenađenje stan je bio onakav kako je opisan u oglasu.
Mladić koji je pokazao stan predstavio se kao Milan i kazao da tu stanuje već godinu dana, ali da je zbog visokih režija morao da nađe drugi smeštaj. Oduševljen tražim broj gazde da se sa njim dogovorim o svemu. E, tu počinje igranka iz snova. Posle brojnih peripetija ispostavi se da je taj naivni student, zapravo gazda, koji ima dogovor sa nekoliko agencija.
On pokazuje svoj stan i tako navlači članove agencijama, za to dobija pristojnu proviziju, a ako se neko ozbiljno upeca, kao ja, saopšti mu da se gazda predomislio i da stan više nije za izdavanje – objašnjava Petrović detalje svojih nedavnih muka. Nešto drugačije iskustvo u iznajmljivanju stana ima Slobodan Arsenijević, koji je, ipak, uspeo da izađe na kraj sa agencijskim malverzacijama:
– Platio sam 30 evra za članarinu agenciji do koje sam došao kada sam se javio na oglas „koji je obećavao” i odmah dobio tri adrese koje su mi odgovarale. Ljubazna službenica je u mom prisustvu pozivala vlasnike stanova uveravajući me da mogu odmah da ih pogledam.
Tu počinje moj hod po mukama: stan na prvoj adresi nije bio za iznajmljivanje i logično sam pomislio da su pogrešili u agenciji. Priznajem, lampica mi se upalila tek kada sam stigao do drugog stana i shvatio da zgrada pored Skupštine Srbije ne postoji (tu je park).
Naravno, bio sam uporan i na trećoj adresi shvatio da je stan na petom spratu, ali u zgradi koja ima – četiri sprata. Iznerviran vratio sam se u agenciju i zapretio da ću ih istog trenutka prijaviti policiji. Žena je odmah pozvala vlasnika agencije, koji mi je u roku od deset minuta dao adrese stanova, koji se zaista izdaju.
Izvor: Politika
