Mladi osećaju socijalnu bespomoćnost i osujećenost na svakom koraku, jer iako još nisu završili fakultet znaju da ne mogu naći posao. Mir od te uznemirenosti koja dolazi spolja, oni traže kroz druženje sa prijateljima, igraju video igrice sa virtuelnim prijateljem i slušaju određenu vrstu muzike, samo su neki od rezultata istraživanja u sklopu projekta „Kultura i preobražaj Srbije: Vrednosna usmerenja građana u promenama posle 2000. „ koje je sprovela profesorka Filozofskog fakulteta Zagorka Golubović sa grupom filozofa, antropologa, sociologa, istoričara, etnologa, književnika i publicista.
Prema rečima autora, istraživanje je rađeno metodom produbljenog intervjua sa ispitanicima koji je nekada trajao i više sati pri čemu se u mnogome razlikuje od javnomnjenskog istraživanja, jer istraživačima omogućava da naprave dugoročne projekcije.
U prvom projektom ciklusu istraživanja koje je rađeno 2001. kod građana je zabeležena neka vrsta entuzijazma nakon demokratskih promena, ali nažalost taj entuzijazam probuđen petog oktobra iz godine u godinu opada, tako da veliki broj građana danas sumnja da se promene uopšte dešavaju i oseća strah od neposredne budućnosti. Već 2005. istraživanje pokazuje da građani više ne dele osećanje da učestvuju u istorijskom projektu izgradnje „nove i bolje Srbije” i da su krupne želje zamenili osećanjem rezigniranog očekivanja.
Istraživanja iz 2006. pokazuju intenziviranje negativnog trenda i uznemirujuću spoznaju da su građani prestali čak i da iščekuju da će se nešto u skorijoj budućnosti promeniti, a iscrpljeni problemima preživljavanja oni se na izvestan način distanciraju od bilo kakve fantazije o promeni postojećeg stanja.
To osećanje sapetosti unutar ograničenog mentalnog i fizičkog prostora dominira u izjavama mladih ispitanika i tokom 2009. pa tako recimo student elektrotehnike odgovara da su građani poniženi, jer nemaju vremena da razmišljaju o nekim duhovnim stvarima, ni o sebi, već samo razmišljaju ograničeno – šta im treba danas, a šta sutra. Dok je prodavac od 36 godina užasnut stanjem i kaže „Užasno je, ljudi ostaju bez posla, bez uslova za život, sve su živo rasprodali, a ništa se pozitivno nije desilo.. Mislim da je sve ovo što se dešava od devedesetih upropastilo našu zemlju i ljude u njoj”.
Isidora Jarić, asistentkinja na odeljenju sociologije Filozofskog fakulteta i jedna od učesnica istraživanja, kaže za Danas da je kod mladih primetan trend dobrovoljnog povlačenja iz sfere javnog i političkog života kao posledica razočaranja u politiku i institucije.
– Mladi osećaju veliko razočarenje u politiku, kao i sumnju da kroz postojeće institucionalne i političke mehanizme mogu da ostvare svoja prava. Veliki broj mladih se odlučuje za političku apstinenciju, jer imaju utisak da se njihov glas konstantno zloupotrebljava. Oni glasaju za političku partiju, a onda partija na najvišem nivou trguje glasovima i određuje ko će biti njen predstavnik, tako da mladi nemaju osećaj da će taj za koga su glasali zastupati njihove interese, ističe Jarićeva.
Kao dominantnu kulturu mladi smatraju pre svega folk muziku i Pink televiziju, bilo da je kritikuju ili na nju gledaju pozitivno. Dok jedni smatraju da je loše što se mladi poistovećuju sa televizijskim likovima i gledaju šta će obući ili koliko će para „strpati” u džep, a uopšte ne misle o svom obrazovanju, neki pak misle da ta dominantna kultura pruža građanima dobru zabavu. Tako žena od 38 godina odgovara: „Naši ljudi jako puno kupuju novine koje i ja čitam. Skandal i Svet idu kao blesavi, a recimo Politiku smo izbacili iz radnje, jer je niko ne kupuje. NIN, Vreme i Politiku uopšte nemamo, jer ih niko i ne traži. Naši ljudi takođe vole da gledaju i Pink. Oni vole neobavezne sadržaje, 80 odsto ljudi više voli Velikog brata i Zvezde Granda nego da ide u muzeje. To vole čak i deca, a ne samo odrasli. I ja sama više volim da me nešto dobro zabavi”.
Jarićeva ističe da je otpor prema dominantnoj kulturi kod mladih primetan, ali da je on individualan, atomizovan, stihijski, a ne organizovan. U tom smislu ona navodi dve dominantne strategije otpora kojima mladi pribegavaju – ignorisanje i mnogo manje prisutna strategija aktivnog suprotstavljanja dominantnoj kulturi.
Izvor: Danas
