Najbitnije je da kandidat zadovoljava psihološki profil. Ne gleda se da li mu je tata ili deda bio četnik ili partizan, ali je uslov da nije član nijedne partije – kaže Peđa, psiholog iz odeljenja za ljudske resore
U ovo vreme globalne finansijske krize kada otkazi pljušte na sve strane u jednoj državnoj firmi u Srbiji konkurs za prijem u radni odnos je otvoren non – stop.
– Gospodine! … Dobar dan… Jel’ ovo ortopedija? – upita stariji gospodin kroz poluotvoren prozor „lade“.
– Ne gospodine… Ovo je BIA – odgovori mirno mladić obučen u crno, dežurni na kapiji ispred kompleksa Bezbednosno-informativne agencije na Banjici. Stariji gospodin, zatečen odgovorom, podiže glavu ka visokoj polukružnoj zgradi koja je izvirivala iza kapije, pročita natpis postavljen na njenom vrhu, zbuni se, pa samo reče:
– Aha… I ne raspitujući se dalje za ortopediju, pričepi papučicu gasa „do patosa“ tako da zadnjim delom „lade“ umalo ne pocepa asfalt.
Mladić se nasmeja, reče da se često događa da ljudi zalutaju, valjda, kako objasni, zbog blizine VMA, misle da je i ovde neka medicinska ustanova. Kapija na kompleksu na Banjici se bešumno otvori i stupismo na „teritoriju“ gde se čuvaju najveće domaće i svetske tajne koje prikupljaju srpski tajni agenti, šijuni, ili kako rekoše da više vole da ih zovu – „operativci“.
Mladić, koji nas je sproveo do centralne zgrade ljubazno zamoli da ugasimo mobilne telefone. Ispred, čekao nas je mlad čovek koji se predstavi kao Peđa, psiholog iz odeljenja za ljudske resore Agencije, koji radi na proceni profila kandidata koji se prijavljuju na konkurs za posao. On nas i „preuze“ od našeg vodiča. Uz put do zgrade Obrazovnog istraživačkog centra (OIC) gde se obučavaju budući operativci od Peđe saznasmo da već pet godina radi na ovom radnom mestu, a da na konkurs za posao u Agenciji dnevno stiže više desetina prijava. Prostrani hol zgrada OIC – a pun. Stigli smo baš kada je grupa budućih operativaca-polaznika kursa, imala pauzu između časova.
Podeljeni po grupicama nešto su međusobno živo raspravljali. I niko od njih nije ličio na agenta. Ali valjda je to poenta, jel’ ? Stopiti se sa okolinom.
Peđa, psiholog, kaže da ovaj posao zahteva veliku dozu emocionalne stabilnosti i otpornosti na stres, drugim rečima, onaj ko hoće da bude operativac, mora da budu u svakom smislu stabilniji od prosečnog čoveka.
– Od kandidata se očekuje da njegove intelektualne sposobnosti budu iznad proseka. Rade se testovi inteligencije, ali to nisu samo standardni testovi, već i neki naši modeli. Tražimo ljude koji imaju razvijene socijalne veštine, znači da su komunikativni, prodorni, da su u stanju da pričaju s ljudima, da prikupljaju podatke, da mogu da se uklope u društvo bilo da je u pitanju prosjak ili akademik. Prilikom prijema i odabira kandidata proverava se, naravno, uz njihovu saglasnost i socijalna i porodična pozadina tog čoveka. S kim se druži… Ali to je drugi deo priče. Najbitnije je da kandidat zadovoljava psihološki profil. Ne gleda se da li mu je tata ili deda bio četnik ili partizan, ali je uslov da nije član nijedne partije. Važan je i moralni integritet koji osim provera može da se „uhvati“ i kroz testove – objašnjava Peđa.
ŠIFROVANI GOVOR
O svom poslu i o tome šta rade ne govore nikome, jednostavno godinama su se navikli na ćutanje, a kako kažu, sve da ih i sretnemo na nekom mestu i zateknemo u kakvom razgovoru ne bi „provalili“ o čemu pričaju, jer imaju svoj sistem sporazumevanja, da ne kažemo – šifrovani govor.
BALISTIČKI TUNELI
Prostorija za balistička istraživanja koja služi budućim operativcima i kao streljana, prema rečima šefa ovog odseka gospođe Mire ima dva balistička tunela – malog od 25 metara i velikog od 200. Oba služe za ispitivanje zaštitne opreme, oružja specijalne municije i utvrđivanje drugih balističkih parametara spoljne i unutrašnje opreme.
– Prsluka, šlemova, ploča, zaštitnog stakla…. Sva ispitivanje obavljaju se po američkim i evropskim standardima. Da bi se ostvarili parametri koje standard zahteva koriste se opitne cevi za ispaljivanje municije određene vrste koje standard opisuje. Iz njih se obavlja ispaljivanje, a svetlosnim barijerama se meri brzina tog ispaljenog zrna da bi se na pozadinskom materijalu, koji je u stvari plastelin, i ima približno istu gustinu kao ljudsko telo, vršila merenje traume koje mora da bude u granicama propisanog standarda.
Tunel dužine 200 metra služi za ispitivanje snajperskih pušaka i karabina i jedinstven je na ovim prostorima. Tu se meri preciznost pogotka – kaže žena kroz čije ruke prolazi najsavremenija municija i bezbednosti materijali.
HOTEL B KATEGORIJE
Kompleks na Banjici u kome je smeštena Agencija izgrađen je 1978. godine i nekada je služio kao centar za obuku svih operativaca bivše SFRJ. U njemu, osim što budući operativci uče zanat postoji i smeštaj za one koji su iz unutrašnjosti, a sobe odgovaraju hotelu B kategorije. Tu su i teren za fudbal, košarku, biblioteka…
Dešava se da se na konkurs jave i oni koji su postali tehnološki višak u nekoj firmi, ili su, jednostavno, završili fakultet pa su u potrazi za poslom. No, sve prijave se tretiraju isto, pa tako sa svima mora da se obavi razgovor. Neki, kako kaže Peđa, tek kada dođu na razgovor ukapiraju za šta se prijavljuju, pa odmah odustanu.
– Ima onih koji su recimo završili neki od fakulteta koje mi preferiramo znači političke nauke, elektrotehnički, pravni… pa misle da će moći da se bave svojim zanimanjem na uobičajeni način ovde. Takvi odmah odustaju. Ima onih koji su ceo život maštali o ovom poslu, ali i onih koji misle da su nam potrebni nekakvi Džems Bondovi. Inače procene kandidata traju više meseci, sa njima se obavlja više razgovora i na kraju komisija odlučuje ko može da pohađa kurs, a ko ne . Oni postaju deo službe, a kao takvi obavezuju se prema važećim zakonima na čuvanje tajne i ta obaveza ne prestaje ni kada se ode u penziju – kaže Peđa.
Krupnog crnog momka u kariranoj košulji, polaznika kursa, koji će za neki mesec ili godinu postati agent, operativac, čovek pun tajni, izvukli smo iz amfiteatra sa časa Ustavnog prava, da nam odgovori samo na jedno pitanje: zašto je tu?
– U Agenciji sam već nekoliko godina, a sada na kursu za operativca stičem osnovna znanja za to zanimanje. Svi mi želimo da se bavimo operativnim radom, ali to opet zavisi od procene rukovodstva. Agencija i rad u njoj su me slučajno zainteresovali. Jednostavno sam tragao za poslom i, eto… Završio sam fakultet i konkurisao. Nisam bio siguran tada da ću proći prijem, ali, eto! Nije pravilo da svi koji rade u agenciji moraju da idu na ovaj kurs, ali poslovi unutar agencije se menjaju. Procena mojih rukovodilaca bila je da pohađam ovu obuku, a za mene je to velika stvar i veliko iskustvo. Svi mi znamo čime se Agencija bavi, a na kursu sam dobio iskustvo o radu o kome do sada nisi znao detalje. Druga važna stvar su prijateljstva koja ovde stičeš jer nas ima s različitih strana. Upoznajemo se međusobno i vidimo kako ko od nas razmišljaš. Svako od nas ima svoje viđenje posla kojim se bavi i svako hoće da skine mistiku sa ovog zanimanja – objašnjava budući operativac.
Mentor ove grupe polaznika kursa za buduće operativce koja broji 33 čoveka mlađa od 30 godina, i sam je operativac. Nekoliko ožiljaka na njegovim šakama zagolicali su nam maštu, pa smo samo mogli da pretpostavimo da ih je zaradio na nekom tajnom zadatku. NJegova uloga u obuci budućih agenata BIA je, kako reče, dok smo obilazili parama Oebsa nedavno renoviran kabinet engleskog jezika, uvezivanje gradiva i vežbi.
– Prvenstveno se upoznaju sa Ustavnim pravom i zakonitostima u radu bez kojih danas ne može da se zamisli rad Agencije. Oni će raditi na operativnim poslovima, usavršavaju za specifične oblasti koje se ne uče na fakultetima i ovde je jasno definisano kako se radi. Nije u pitanju samo suva teorija, već se radi i na praksi, a tu su i iskustva samih predavača u Agenciji. Pokušavamo da im prenesemo iskustva i znanja koja smo stekli kroz rad i od sličnih agencija jer bez zajedničkog posla ne možemo da se nosimo s terorizmom i kriminalom. Kada se kurs završi oni se vraćaju u svoje organizacione jedinice i prvih godinu dana uvek imaju mentora ili starijeg kolegu koji radi s njima, tako da nastavljaju da uče kroz praksu – objašnjava on.
Pre nego se otisnu na teren i na pravi zadatak, polaznici dane i dane provode u takozvanoj sobi za simulaciju. Tačnije rečeno, u prostoriji gde je bukvalno izrežirana situacija u kafani, kancelariji, stanu… Tri ove sredine, da ih tako nazovemo, postavljene su na kružnoj sceni gde studenti vežbaju kako da postave prisluškivač u neki stan, ispituju teroristu ili prisluškuju razgovor „osumnjičenih“ u kafani. Dok jedni izvode vežbe ostali studenti sede i posmatraju kolege kao da su u pozorištu.
– Naravno uvek i na svakom mestu studentima se stalno govori da Agencija ništa ne preduzima dok ne dobije naređenje ili odobrenje za neku akciju – objašnjava predavač.
Na zidovima i panoima u sobi za simulaciju fotografije nekadašnjih akcija pripadnika BIA.
– Polaznici na ovaj način pokušavaju da nauče da vode razgovore po postulatima koji se uče u teoriji, jer mi radimo u senci – objašnjava on.
Na holu centralne zgrade na mermernoj ploči ispisana su imena svih pripadnika službe koji su poginuli od 1945. godine naovamo, a da bismo ušli u zgradu morali smo da ostavimo mobilne telefone na ulazu kao i da prođemo kroz takozvana KD vrata kroz koja svi zaposleni moraju svakodnevno da prolaze. Pored ovoga oni koji rade u Agenciji moraju da nose oko vrata identifikacione kartice sa fotografijom i brojem – ali bez imena…
Prema postojećem Zakonu u Agenciji su zabranjena sindikalna organizovanja, pa tako i pravo na štrajk, ali bez obzira na sve to operativci Agencije koji sada podučavaju mladi kadar, tvrde da je njihov posao kao i svaki drugi. Tako „dekan“ OIC tvrdi da je posao operativca sličan poslu – novinara.
– I mi nemamo određeno radno vreme, iako zvanično radimo od 8.30 do 16.30. Kao sve državne firme i mi podležemo pravilima kao i ministarstva samo što imamo beneficirani radni staž. U Bezbednosno – informativnoj agenciji postoje određene linije rada. Poslovi koji su kontraobaveštajni i obaveštajni, borba protiv terorizma, kriminal… Sva krivična dela koja zadiru u interes države. Novi kadrovi stiču osnovna znanja koja će im vremenom i iskustvom pomoći da postanu operativci koji prikupljaju i rade na svemu. Mi smo BIA… Prikupljamo podatke koje od nas država zahteva i prosleđujemo dalje organima koji su relevantni za tu oblast – kaže dekan. A u prilog njegovoj tvrdnji reći ćemo i to da je njegov zamenik zapravo bivši novinar, za koga bismo mirne duše, da smo ga upoznali na nekom drugom mestu, pomislili da je direktor neke gimnazije.
Svi redom su nas uveravali da misterija oko njihovog posla ne postoji.
– Evo gledate nas, mi smo obični, normalni ljudi… – rekoše nam.
– Najvažnija stvar je, da ako čovek može, da kada izađe odavde u 16.30 zatvori taj deo mozga i da o poslu više ne misli. Ali i da je sposoban da, ako mu za 15 minuta zazvoni telefon i kažu mu: vrati se nazad, da se bez problema „uključi“ ponovo. Nema priče, dete u vrtiću, nema isplaniranog vikenda… – kažu srpski Bondovi.
Izvor:Glas javnosti
