Da li je povika, u poslednje vreme, na državne fakultete slučajna? Da li treba dalje uništavati nešto najbolje što je u srpskom društvu – kao da na drugoj strani (privatni fakulteti) teku med i mleko? Koliko upisanih, a koliko diplomiranih?
Odavno je poznato da postoje mala laž, velika laž i statistička laž. Kada, kao što to čine kritičari državnih fakulteta, podelite iznos sredstava koja država izdvaja za finansiranje datog fakulteta za četiri godine sa brojem diplomiranih studenata (iz generacije), koji su diplomirali u roku – onda ćete dobiti frapantan broj. Međutim, kada se uzme u obzir broj diplomiranih u toku date godine, bez obzira na generaciju, sasvim je druga situacija. Isto je i sa drugim podacima. Zašto se kod nas duže studira?
Moguće je navesti mnoge razloge, ali jedan od najznačajnijih faktora jeste – režim studija. Do 2005. godine (novi Zakon o visokom obrazovanju) student je mogao studirati koliko hoće, mogao je da prenese iz godine u godinu dva, tri, odnosno više nepoloženih predmeta, u zavisnosti od broja predmeta na godini, pa je mogao čak i da izgubi dve godine studija i da bude na budžetu. Zašto bi onda neko završavao studije na vreme ako je sistem tako postavljen da ne postoje društvene sankcije za produženo studiranje? Zakon o visokom obrazovanju iz 2005. pokušao je da ovakvom sistemu stane na kraj.
Iza najnovijih studentskih zahteva za besplatno školovanje, međutim, krije se želja za rušenjem režima studija iz 2005. godine i za povratkom na stari režim, u još goroj varijanti (upis, na primer, treće godine sa nepoloženim ispitima iz prve, upis četvrte godine bez ijednog položenog ispita iz treće godine i slično). Dobar način da se uđe u Evropu!
Da li je sistem finansiranja državnih fakulteta jedan od krivaca za ovakvo stanje?
Svojevremeno, na savetovanju u Institutu G17 plus (prisutan je bio i predsednik Komiteta za obrazovanje Saveta Evrope) istaknuto je da Srbija ima moderan sistem finansiranja visokog obrazovanja, a da Evropa teži ka takvom sistemu gde će država obezbeđivati jedan deo sredstava, fakulteti drugi – na tržištu svojih usluga, i treći deo studenti – kroz participaciju. U javnosti su malo poznate sledeće karakteristike našeg sistema finansiranja visokog obrazovanja (Uredba o normativima i standardima za finansiranje delatnosti univerziteta i fakulteta – 2002. godine, Zakon o visokom obrazovanju – 2005. godine):
A) Uredbom iz 2002. smanjen je, za 16 odsto, broj radnih mesta koja se finansiraju na fakultetima iz budžeta. Tako niko od korisnika budžetskih sredstava nije postupio. Zaposleni na fakultetima nisu dobijali otkaze, već su fakulteti iz sopstvenih prihoda obezbeđivali sredstva za njihove plate.
B) Na svakoj godini studija finansiraju se samo studenti koji su ispunili uslov za studiranje na budžetu! Ako, na primer, na četvrtu godinu studija dođe 25 odsto onih koji su upisali prvu godinu, onda se na četvrtoj godini, uz ostale iste uslove, finansira četiri puta manje studenata nego na prvoj godini! Prema tome, i te kako postoji veza između ostvarenih rezultata na studijama i sredstava za finansiranje, što kritičari stalno izbegavaju da kažu. Ta veza posebno dolazi do izražaja kad je reč platama, jer se smanjenjem broja studenata koji upisuju narednu godinu kao budžetski studenti smanjuju, u masi, i sredstva za zarade zaposlenih.
V) U procentu u kojem učestvuje u ukupnom prihodu fakulteta, u tom procentu država pokriva i materijalne troškove! Ako fakultet poveća sopstvene prihode (na primer, i uz pomoć školarina) za isti procenat mu država smanjuje finansiranje materijalnih troškova. Univerzitetu u Beogradu u 2007. godini država je, na osnovu ovakvog rešenja, pokrila materijalne troškove sa oko 54 odsto! Niko od korisnika budžetskih sistema nema ovakvo finansiranje! Cilj je bio da se fakultetima koji ne mogu da obezbede sopstvene prihode ovom preraspodelom obezbede dodatna sredstva.
Na kraju, da li je moguće besplatno studiranje?
Prošle školske godine, zahvaljujući tumačenjima uslova upisa od strane univerziteta, u Srbiji je na budžetu je bilo više studenata nego u socijalističkom periodu. Treba imati u vidu i to da ne postoje ekonomske mogućnosti za besplatno studiranje: ove godine Srbija će imati društveni proizvod na nivou 67-70 odsto društvenog proizvoda iz 1989/90. godine); niti treba ko god upiše državni fakultet da studira besplatno. Sistem valja dopuniti uvođenjem participacije i za budžetske studente ili odobrenjem kredita (nema više budžetskih i samofinansirajućih studenata), a krediti bi se vraćali u zavisnosti od uspešnosti studiranja.
Izvor: Politika
