U cemu je razlika izmedju volontiranja i staziranja?

30
0
SHARE

Cesto je pitanje u cemu je razlika izmedju volontiranja i staziranja, medjutim, nema jednostavnog odgovora. Lako je uvideti da staz u lekarskoj profesiji ne moze da obavlja neko ko nije zavrsio medicinu, i da advokat ili stolar ne mogu da se prijave da staziraju na stomatologiji. Medjutim, u mnogim slucajevima ta razlika nije toliko jasna. Rad sa decom sa ulice moze da se racuna kao staz svrsenim studentima psihologije, sociologije, ali taj rad i te kako mogu da obavljaju i volonteri bez prethodnog iskustva ili akademskog znanja. Formalno, za staz se podrazumeva da ga obavlja osoba koja je zavrsila ili trenutno studira predmet staza. U prakticnom smislu, neki fakulteti ce prihvatiti kao staz i oblike volontiranja koji su u bilo kojoj, makar i maloj meri, u vezi sa predmetom studija (to se odnosi uglavnom na drustvene fakultete), dok ce neki drugi insistirati da se staz obavlja u adekvatnim institucijama, otvorenim samo za odredjenu struku (advokati, lekari i sl.).

Termin dolazi od francuske reči „interne“ i vezuje se pre svega za medicinsku profesiju sa prevodom „asistent doktora“. Danas staz podrazumeva i akademsko (npr. lekar, advokat) i zanatsko obrazovanje (npr. stolar, mesar).

Staziranje, ili strucna praksa, obicno podrazumeva dugorocan period u kojem stazer radi u svojoj struci i istovremeno uci, a ima nadredjenu osobu (kompetentnu u tom polju) koja prati njegov/njen rad, ocenjuje ga/je. Ima jasno odredjen plan rada i ocekivanih rezultata i uvek podrazumeva ugovor, kao i pisani izvestaj, koji moze biti osnova za zaposlenje, polaganje drzavnog ispita ili dobijanje bodova na fakultetu. Volontiranje takodje moze da ima iste karakteristike, ali je po prirodi mnogo fleksibilnije i oslanja se na inovativnost i entuzijazam volontera i mogucnost adaptacije programa volontiranja po potrebama sredine i samog volontera. Volonter moze da prekine da volontira i da to bude sasvim u redu, da dobije i potvrdu da je volontirao, ali će stazer ako prekine staž, morati da ga ponovi, najcesce u celosti. Volonter moze, ali i ne mora da ima formalno obrazovanje iz oblasti u kojoj volontira, moze, ali ne mora da ima ugovor, moze da uci, ali i da poducava. Pre svega, primarni volonterov motiv je da da svoj doprinos drugome, zivotnoj sredini ili drustvu, dok je primarni motiv stazera da „ispece zanat“.

Isti program moze biti posmatran i kao staz i kao volontiranje. Na primer, program poducavanja dece engleskom. To je staz za one koji zele da razviju svoje vestine podučavanja, koji se posvete programu uz mentora (nekoga ko je iskusan u tom polju i kvalifikovan da odredjuje pravac ucenja) koji prati njihov napredak na duzi period, prethodno dogovoren ugovorom, koji samim tim zahteva njihovo obavezno prisustvo na svim dogovorenim casovima. Sa druge strane, ovaj program je volontiranje za one koji zele da svojim vestinama poducavanja i znanjem jezika pomognu odredjenoj grupi dece koja na primer, nemaju novca za casove jezika. Mogu da se posvete povremeno ovom programu, da ga prekinu kada vise nemaju vremena. Mogu, ali ne moraju da imaju mentora.

Jos jedna bitna razlika je u tome sto volontiranje nije ograniceno na mlade, dok je staz ogranicen na studente ili tek svrsene studente koji sticu svoje prvo radno iskustvo. Zatim, stazeri ocekuju zaposlenje u struci, dok volonteri svoje vreme daju bez takvog ocekivanja, iako prirodno dobijaju odredjena znanja i vestine koje im mogu pomoci u trazenju slicnog zaposlenja.

Volonter ce uvek raditi za opste dobro, za dobro nekog drugog, drustva ili zivotne sredine, u okviru neprofitne aktivnosti, dok stazer moze da stazira i u kompanijama koje ocigledno donose veliki profit vlasniku.

Problem oko mesanja ovih termina ili njihovog koriscenja kao sinonima dolazi iz opsteg shvatanja da stazeri nisu „isti“ kao zaposleni, da treba da uce pre nego sto krenu da zaradjuju i da treba „dobrovoljno“ da se prijave da rade u svojoj novoj struci bez nadoknade, kako bi „ispekli zanat“. Medjutim, stazeri, zauzvrat, imaju pravo na adekvatnu obuku, minimalnu platu, radni staz i radnu knjižicu, osiguranje. Zato je veoma lako iskoriscavati mlade ljude zeljne prakse, a maskirati ih u volontere, kako ne bi bili placeni, kako bi se iskoristila njihova zelja i potreba za iskustvom, i kako bi se izbegla formalna obaveza poducavanja i ocenjivanja, kao i izvestavanja, a i minimalna plata i radni staz, na koje stazeri imaju pravo. Mesanje volontera i stazera dolazi od misljenja da vestine mladih ljudi nisu dovoljno vredne da bi bile placene.

Sa druge strane, volonteri mogu biti kako potpuno neiskusni mladi ljudi, tako i vrlo iskusni profesionalci, koji svoje vreme, trud, znanje i vestine nude za „opste dobro“, bez ocekivanja materijalne nadoknade ili nekog posebnog treninga.

Jelena Ristic Beronja
koordinatorka volonterskih programa Mladih istrazivaca Srbije