Home [ savetovalište za mlade ] U zadnjih godinu godinu ipo dana nisam izlazila jer kako bih to...

U zadnjih godinu godinu ipo dana nisam izlazila jer kako bih to bolje rekla nemam ni skim

74
0

pitanje    :   

Poštovani, Imam 25 godina i u poslednje vreme tačnije u zadnjih godinu godinu ipo dana nisam izlazila jer kako bih to bolje rekla nemam ni skim.

Znam da je u meni najveća krivica i da sam određene ljude posmatrala samo kroz njihove mane jer ja nisam sklona ogovaranju i ne volim bas da budem u centru pažnje i kao takva nisam nikom bila interesantna od drugarica da bi se i dalje družile samnom. Nekada sam umela da ih i \’\’prekorim\’\’ kao ajde nemoj tako svaki put da me opterecuješ tim stvarima i tome slično………… misleci svo vreme da ljudi ipak cene ako si iskren direktan…….ali nazalost to mi se pokazalo kao los potez. U međuvremenu sam izgubila samopouzdanje i povukla se u svoja četiri zida, bila sam na psihoterapiji vratila samopouzdanje i terapeut mi kaze da sam spremna samo je sada sve na meni …… ali ja nekako jos uvek imam strah da ću biti povređena od ljudi i to mi je najveca kocnica. Eto bas pre neko vece pozove me mladja sestra od ujaka da izadjemo a ja nisam izasla jer sam ponovo bila usresređena na njene mane i na to da je mozda mogla ranije da me zove itd. I posle mi je bilo krivo sto nisam izasla čisto samo zbog sebe. Molim vas ako mozete da mi date neki savet kako da se oslobodim tog straha od povredjivanja-ostavljanja, prosto ja želim da izlazim da se družim da se zaljubim, ali mislim da mi je to najveća prepreka taj nepotrebni strah. Veliki pozdrav i unapred hvala na odgovoru.
odgovor:

Poštovana, možda je najbolje da se ponovo javite vašem psihoterapeutu, on vas sigurno dobro poznaje i u prilici je da vam nabolje pomogne u vezi sa vašim strahom od povređivanja i ostavljanja, koji, kako pišete, niste prevazišli. Što se izlazaka tiče, inicirajte ih vi, ne čekajte da budete pozvani. Izgleda da nije sporna vaša želja da se družite, zaljubite i slično, nego vaša spremnost da podnesete uobičajeni životni rizik da budete povređeni ili ostavljeni. Niko vas neće osloboditi od tog rizika i te mogućnosti, ona je realna. Potrebno je da prihvatite i rizik, i povrede i ostavljenosti, kao sastavni i neizbežni deo života. I da nađete način da  povrede koje će vam se svakako dešavati – kompenzujete, „peglate“ na neki svoj način. Svi imamo svoj način kako izlazimo na kraj sa odbačenošću i povređenošću. Neko se ljuti, neko plače, neko se pravi da mu nije ništa, neko se „isprazni“ kroz sport, rekreaciju, svađanje, ogovaranje; neko se „napuni“ kroz knjige, muziku, koncerte, druženje sa drugim ljudima, molitvu Bogu, započinjanje nove veze, flert, seks. Najgore je odustati od života da bismo izbegli frustracije koje on neminovno donosi. Kako kaže Njegoš: „Čašu meda još niko ne popi, što je čašom žuči ne zagrči…“ Srdačni pozdravi, Jovan Ratković.