patim od socijalne fobije

0
SHARE

pitanje:

Postovani, imam 18 godina i jos od svoje cetrnaeste patim od socijalne fobije. Nekako sam se nosila sama s tim do prosle godine, kada sam imala panicni napad dok sam drzala (cuj “drzala”, dok sam pokusavala da prezivim) prezentaciju iz hemije u skoli.

Odmah iz skole otisla sam kod lekara, koji me je uputio na pregled u DBA u Institutu u Palmoticevoj ulici. Svaki put kada sam roditeljima pokusavala da kazem sta mi se desava, oni su mi pricali kako mogu sama sve to da prevazidjem, kako sam sama kriva za to jer svasta umisljam (interesuje me psihologija pa mnogo citam) i kako to nije nikakav problem. Ali na toj prezentaciji sam shvatila da nisam sposobna sama da se izborim s tim, da sam luda, da to uopste ne zavisi od mene i da mi je potrebna pomoc – da mogu da budem odlucna i cvrsta koliko god hocu, ali da je to daleko daleko jace. Odlucila sam da iskoristim uput, otisla na taj razgovor i saznala da nisam luda nego da imam socijalnu fobiju sa izrazenom anksioznoscu i da oni tamo mogu da mi pomognu. Trebalo je da provedem mesec dana u DBA, ali mi roditelji nisu to dozvolili iako sam ih odvela da pricaju sa tom doktorkom i ona im je objasnila sve sto ja nisam mogla. Porodica mi je inace sasvim normalna, niko me nikad nije maltretirao, imam mladju sestru, odlican sam ucenik jedne beogradske gimnazije. Resila sam da se vratim u tu Dnevnu bolnicu kad budem bila punoletna, a to je u avgustu. Do tad treba da prezivim svaki dan u skoli, svaki dan s ljudima, svaki dan ovog mucenja, straha i panike, ali sam resila da se ne zalim i da sama sebi pomognem kako znam i umem. Poznajem jako mnogo ljudi i vecito sam pred njima dobro raspolozena, pa verujem da niko i ne sumnja sta mi se u stvari stalno desava osim na casovima dok odgovaram ili drzim prezentacije. Tada ne mogu da kontrolisem svoje telo, ne mogu da disem i da mislim, kao da neko drugi njim upravlja i da ja sve to samo sanjam. Prvo sam mislila da bezim iz skole, da izbegavam kad god mogu, pocela sam da se razboljevam i odsustvujem, pa sam procitala da se to zove “mehanizam izbegavanja” i resila sam da to ne radim. Od tada idem u skolu, pricam s ljudima, kad odgovaram tresem se, vrat i ramena mi se stvrdnu i ukrute kao da nisu moji, ne mogu da pisem po tabli jer mi se ruke tresu, nemam glasa a i kad imam i on se trese, glava i noge mi se tresu, i ni na sta od toga ne mogu da uticem svesno ma koliko pokusavala. Sama sam u ovome i mnogo se plasim, svakog dana spavam jako mnogo jer jedino tad ne moram da zivim ovako, ponekad pijem lek persen i neki caj od valerijane krisom, ali ni to ne pomaze i po ceo dan zivim zarobljena tim sto nije ni strah ni muka ni bol ni panika, nego sve to zajedno. Trenutno stavljam sebe na testove, npr. da zapalim cigaru pred nekim ko me poznaje, da pricam gluposti na casovima, da se namerno stavljam u situacije kojih se plasim, ali cini mi se da me to samo gura jos dublje jer je osecaj svaki put sve jaci i gori. Da li da prestanem to da radim ili da nastavim, pa sta bude?

odgovor:

Poštovana Mirjana, iz tvog pisma mogu zapaziti da si inteligentna i marljiva mlada osoba, koja ima dobre psiho-socijalne kapaciteta za različite aspekte življenja, što je dobro jer od sebe možeš očekivati dobre rezultate na različitim planovima i življenja. U vezi sa problemom kojeg si svesna već 4 godine i koji si pokušavala da prevaziđeš na razne načine, kada to nije dalo željeni rezultat, odlučila si da zatražiš stručnu pomoć i to je takođe za pohvalu. Preuzimaš odgovornost za svoje funkcionisanje i življenje, a u ovom slučaju to je upravo ono što si uradila – obraćanje lekaru i prihvatanje njegovih kao i preporuka stručnjaka iz Dnevne bolnice za adolescente (DBA) u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu. Sprečavanje tretmana od strane tvojih roditelja je u najmanju ruku nerazuman potez, a odlično je što si odlučila da čim postaneš punoletna samostalno odlaziš na tretman, i to nije tako daleko, avgust se bliži. Sad je znači pitanje, kako izdržati tih dva meseca i kusur. Iz pisma sam stekao utisak da je napad anksioznosti najjači prilikom usmenog odgovaranja i prezentacija u školi, a da je u drugim socijalnim situacijama tvoja anksioznost (tenzija, strahovanje) mnogo podnošljivija, posebno izvan škole. Znači, bar tako sam ja razumeo tvoju sadašnju situaciju, zadatak je kako izdržati situacije usmenog odgovaranja na časovima do kraja ove školske godine. Jer ostale socijalne situacije (druženje sa drugaricama, drugovima i sl., posebno izvan škole) nisu toliko ili čak nisu uopšte naročito stresne za tebe. Ako je to tako, onda se kod tebe više radi o fobiji od javnog nastupa, ali sam naziv tvog problema je svakako sada najmanje važan. Mislim da treba da pratiš svoje doživljaje i reakcije, i da ne treba da pokušavaš da se samostalno rasplašiš time što ćeš namerno stvarati situacije za koje iz iskustva znaš da u njima osećaš visok stepen tenzije, straha i napetosti. Ta vrsta samostalnog i bez stručnog vođenja namernog suočavanja sa zastrašujućim socijalnim situacijama je korisna za osobe koje imaju podnošljiviji stepen anksioznosti, a ti, barem iz ovoga što pišeš, ne spadaš u tu grupu. Ti si već bila kod stručnjaka, izvršena je procena i predložen tretman, rečeno ti je ako se ne varam i da će ti pomoć biti uspešno pružena. Predložio bih ti da sa nalazom lekara iz DBA odeš kod tvog školskog psihologa i da sa njime kao i sa razrednim starešinom, pokušate da napravite neki plan olakšavanja tvog završavanja ovog razreda. Recimo, da do kraja godine budeš oslobođena usmenog odgovaranja pred odeljenjem; bilo da odgovaraš usmeno nasamo sa nastavnikom, bilo da odgovaraš jedino u pismenoj formi; ili pak da zajedno smislite neki drugi način da škola izađe u susret tebi, jer problem koji iznosiš uz ostalo, značajno ometa i tvoju mogućnost da zaista pokažeš ono što si naučila tj. svoje realno znanje. Ako oni ne budu spremni da način odgovaranja prilagode tvom zdravstvenom problemu (za koji ti imaš zvaničnu dijagnozu i predloženi tretman od strane eminentnih stručnjaka), možeš da zatražiš od školskog psihologa da te on obuči u veštinama kontrolisanja anksioznosti i panike u tim situacijama na školskim časovima. Kao i da ti šire pomogne da svoja neprijatna stanja uspešnije držiš pod kontrolom, do očekivanog započinjanja tretmana u avgustu. Veliki pozdrav, Jovan Ratković.