Izgubila sam samopouzdanje

0
SHARE

pitanje:

Postovani Zovem se Biljana, imam 25 godina I na prvoj sam godini medicinskog fakulteta. Naime moj problem se tice fakulteta I ucenja…Kada sam bila cetrvti razred gimnazije pitala sam se sta dalje upisati, jos tokom gimnazije govorila sam da cu upisati prava, al tu pred kraj cetrvte odlucim se za medicinu I posto je u to vreme jedna moja drugarica rekla da ce pauzirati godinu da nauci hemiju I ja sam odlucila isto posto sam bila drustveni smer I hemija nam nije bila jaca strana…

Ta godina je nekako prosla I 2006 godine upisem medicinu u Beogradu I odatle sve krece nizbrdo. Pocetak kako I vecini je bio uzasan odjednom odvjenost od kuce sto meni jako tesko pada, nove knjige, mnogo teze gradivo-anatomija I sl…Odmah u startu je pocela da me muci genetika mozda ce zvucati kao da se pravdam, al mi to u gimnaziji uopste nismo ucili dok su to neki sa lakocom prevazisli. Nekako se iskobeljam I iz toga, al ostanu mi dva predmeta histologija I naravno anatomija. Obnovim godinu I tu se nista nije promenilo, nisam polozila ni jedan od ta dva ispita, pocnem da ucim I kad se priblizi ja ne izadjem…I tako odlucuim da jos jednom obnovim godinu Medjutim ni tu se nista nije promenilo – ista situacija, psihicka tortura I prodje vreme I ispisem se sa fakulteta u septembru 2009 godine…Tada sam naravno cekala jos jednu godinu da spremim prijemni u pocetku sam mislia da sam zauvek zavrsila sa medicinom, al ta misao nikako nije mogla da me napusti, zasto sam se uzalud mucila, tolike godine su prosle, da to nicemu nije sluzilo I odlucim da spremam ponovo prijemni za medicine, al ovog puta u Novom Sadu…Na kraju sam izasla na oba prijemna I pravni I na medicinski, polozila sam oba doduse na samofinansiranje I opet se odlucim za medicinu, no sad se desava da mi vreme prolazi a ja jos nikako ne uspevam da se vratim na pravi put I opet sam u dilemi da li da se ispisem sa medicine I upisem prava, da li sam pogresila itd., posto osecam jednu konstatnu uznemirenost koja me nikako ne napusta pogotovo kad sednem da ucim zasto ja to ucim, zasto je to meni bitno itd., stalno neke negativne misli…Stalno osecam neku nervozu u stomaku, onda dugo spavam nikako ne mogu da ustanem ranije …Totalno sam izgubila samopouzdanje, bila sam kod psihologa u Subotici gde inace I zivim, al nista mi nije pomoglo..kaze da su roditelji trebali da mi postave granicu, nekako me osudjuje bar sam ja to tako osecala…Dosla sam do granice preko koje zaista ne smem da idem, moram da odlucim da li cu jedno ili drugo, al ne znam kako.. More me neke misli da necu moci nista da zavrsim, zasto onda I da ucim totalno jedna psihicka konstatna tortura…Osecam anksioznost, uznemirenost I nikako ne mogu tog osecaja da se oslobodim…Molila bih vas za savet, hvala Vam unapred na odgovoru.

odgovor:

Poštovana Biljana, iz ovog tvog opširnog pisma u kome detaljno izveštavaš o agoniji svog studiranja, mogu da zapazim pre svega da si inteligentna, sposobna, marljiva i ambiciozna mlada osoba. Ako sam dobro razumeo, tvoji pokušaji da studiraš medicinski fakultet traju poslednjih 5 godina, uspešna si na prijemnim ispitima, no u samom studiranju tj. polaganju ispita si pokazala nedovoljan uspeh. Šta je tu sad tačno razlog, uzrok, bla, bla, za tvoj neuspeh u savladavanju te vrste gradiva i ispita, bojim se da je gotovo nemoguće utvrditi, a možda i nepotrebno. Suma sumarum, za 5 godina nisi uspela da završiš prvu godinu, a taj fakultet traje ako se ne varam 5 ili 6 godina. Obično diplomirani lekari žele i da nešto specijaliziraju, a to ide nakon 1 godine pripravničkog staža pa još 2 godine opet nekog stažiranja (ispravi me ako grešim) pa onda (uz Božju pomoć) dobiju neku specijalizaciju koja traje 4 godine, a za sve to vreme zaposlenje niko ne garantuje. Ako sada imaš recimo 24 godine, ceo ovaj proces u idealnom slučaju davanja ispita za ispitom, bi završila sa 37 godina. U slučaju koji nije idealan nego da kažemo malo realniji, možeš očekivati da postaneš specijalista neke grane medicine sa 40 godina. S obzirom na tvoju opisanu agoniju dosadašnjeg studiranja medicine, sa puno napetosti, tenzije, stresa, lako je očekivati da bi taj višegodišnji proces takođe bio ispunjen različitim uznemirenjima, ređim ili češćim opterećujućim dilemama, krizama odustajanja i drugim vidovima tvoje patnje. Šta u takvom scenariju ti možeš da očekuješ od drugih aspekata tvog života, kao što su ljubav, prijateljstva, putovanja, kulturna interesovanja, zabava i slično? Značajno je i pitanje ko će i kako ceo taj dugotrajan a neizvestan proces i finansirati? Imam utisak da si ti vrlo blizu odluke o tome šta ćeš nadalje raditi u vezi sa svojim životom, samo te muči neka tvoja u tebi visoko energizovana ambicija, ideja o sebi, „da budem lekar“, „da završim medicinu“, tj. „da budem neko važan“, „da postignem nešto krupno“. Moguće je i da je to, tvoje očekivanje, da tvoji roditelji to „krupno, važno“ očekuju od tebe. Na kraju kažeš da sebe moriš mislima o tome da li ćeš moći da završiš bilo koji fakultet. Predlažem ti da krajnje ozbiljno uzmeš u razmatranje i tu opciju, opciju odustajanja od bilo kojih studija i opredeljivanje za nešto drugo. Šta bi to značilo za tebe? Da li bi to bila katastrofa? Da li ta opcija ima svoje prednosti i dobiti, i koje su to?

Biljana, šta će se dogoditi ako nastaviš putem koji donosi seriju neuspeha i patnje uz ideju da ćeš možda ispuniti (svoja ili tuđa) očekivanja da postaneš neko važan, veliki? Šta će se dogoditi ako odustaneš od puta koji donosi seriju neuspeha i patnje i opredeliš se za životnu opciju koja ti istinski „leži“, koja donosi zadovoljstvo, koja je slobodna od raznih „mora“ i „treba“ u tebi i okolo tebe, ma kakva ta opcija bila?

Odluka je na tebi, ti si jedina odgovorna za svoje životne izbore.

Veliki pozdrav, Jovan Ratković