Naučna (ne)pismenost, verzija 2007

0
SHARE

 4. decembra u 10 sati će biti objavljeni rezultati PISA testa iz 2006. godine. Istog dana će ljudi iz svih 57 zemalja koje su učestvovale u ovom projektu saznati na kom je nivou naučna pismenost njihovih petnaestogodišnjaka. Jedva čekam da to vidim. Ne zato da bih video kako su prošli naši učenici –

tu se ionako sve već zna – već da bih video koliko je naučno pismena javnost koja će ovde primiti i interpretirati rezultate.
 
Prvi deo priče sa objavljivanjem rezultata PISA testa je uvek i svugde isti; tada se novinari utrkuju ko će više da nagrdi svoj obrazovni sistem bez obzira da li za to ima valjanih razloga ili ne. Razlika, i to ogromna, postoji u onom drugom delu priče – neki iz ove studije izvuku mnoštvo pouka, a neki ni jednu.

Samo nekoliko sati nakon objave rezultata, treba očekivati da krene lavina izveštaja i komentara na temu "poražavajućeg" stanja u našem obrazovanju i zabrinjavajuće niske pozicije na svetskoj rang-listi. Fakat, kakvi god rezultati bili, bićemo neprijatno nisko na toj lestvici. Pitanje je znamo li kako da sem nezadovoljstva još nešto izvučemo iz ove studije?

Nezadovoljstvo ostvarenim rezultatima je, inače, samo po sebi prilično besmislena pojava. Kakvi god da su, oni su samo rezultat merenja. Ništa više.
Ako nečim treba da budemo nezadovoljni onda je to naša nesposobnost da uočimo bitne probleme, rešimo neke od njih i letvicu u sledećem ciklusu podignemo bar za koji poen više.

To što će rezultati testa pokazati da se po postignuću nalazimo dosta ispod proseka zemalja koje su učestvovale u ovoj studiji nije samo po sebi dovoljan razlog da našem obrazovnom sistemu olako pripišemo sve negativne atribute koji nam padnu na pamet.

Zapažanje da u obrazovanju mnogo zaostajemo za Finskom vredi isto toliko koliko i zapažanje da u ekonomiji zaostajemo za Švajcarskom. Takav rezultat ne vredi ni koliko boja iskorišćena za njegovo štampanje. Naravno da zaostajemo, kako bi uopšte i moglo da bude drugačije?

Primetite za početak da zemlje koje učestvuju na PISA testu imaju, u proseku, bruto nacionalni proizvod po glavi stanovnika veći od 20.000 dolara. Gde smo tu mi?
Mi dolazimo iz potpuno drugačije stvarnosti gde 20% dece ne uspeva da završi čak ni "obavezno" osnovno obrazovanje. To svakako nije dobra startna pozicija za bilo kakvo nadmetanje.

Naučno obrazovanje u Srbiji je posebna priča koja ima svoje specifične probleme. Programi po kojima se prirodne nauke izučavaju u našim školama su, u najmanju ruku, davno prevaziđeni. Oni su nastali u vreme kad je zemlja imala jaku potrebu za velikim brojem inženjera koji su trebali da budu oslonac njenog razvoja. Međutim…
Danas na inženjerskim fakultetima više nema gužve na upisu. Na domaćem tržištu za te ljude sada više nema posla jer ionako je lakše i jeftinije da sve što bi oni pravili uvozimo iz Kine.
Danas se traže nekakvi portfolio menadžeri i stručnjaci za marketing. Svet se, primećivali mi to ili ne, u međuvremenu okrenuo naglavce, ali se to ne da videti po našim školskim programima koji su u suštini su i dalje isti.

Ti programi, generalno, imaju previše faktografije, recepata nepoznatog porekla i praktično neproverljivih objašnjenja. Ono što im najviše nedostaje je mogućnost da učenici vežbaju prikupljanje i analizu bilo kakvih empirijskih podataka.
Bez toga nema razumevanja eksperimenta, mehanizma naučnog saznanja i kritičkog mišljenja. Ukratko, u našim osnovnoškolskim programima nema ni traga od naučnog metoda.

Izvor: B92