Home [njuz] Iskustvo sa volonterske prakse – osećanje pripadnosti među strancima

Iskustvo sa volonterske prakse – osećanje pripadnosti među strancima

34
0

Kao student prve godine italijanskog jezika na Filološkom fakultetu, bila sam poprilično nezadovoljna dotadašnjim studentskim životom. Faks i ispiti su išli dobro, ali mene to nije ispunjavalo. Kada se približio kraj godine, shvatila sam da ne znam šta sam radila prethodnih par meseci, pored predavanja i ispita. Već dugo sam razmišljala o volontiranju, ali naravno to je ostalo samo na tome. Tako jednog dana, na izlasku sa fakulteta, mom društvu i meni prišla je jedna devojka i upitala: ’’Da li želite da volontirate u inostranstvu?’’ i to je meni bilo dovoljno. Kasnije, kada sam čula tuđa iskustva, bila sam sigurna da ću ući u celu tu priču.

 

Destinacija koju sam ja izabrala je Tunis, što je bilo potpuno neočekivano i spontano. Više sam gledala projekte koji su mi se nudili, nego konkretno zemlju i eto tako, završim tamo. Nisam puno znala o Tunisu, zapravo skoro da ništa nisam znala, sem najosnovnijih stvari. Možete zamisliti reakcije ljudi kada su čuli da ću provesti mesec i po dana u Tunisu, volontirajući… ali meni to nije smetalo, ni jednog trenutka se nisam premišljala, verovala sam da činim pravu stvar. Zbog ispitnog roka i svih obaveza, konkretno spremanje za put se svelo na nedelju dana pred sam let, pa nisam ni imala vremena da razmišljam o tome šta bi moglo da me čeka tamo.

I dođe taj dan, 16. jul. Posle mnogo vremena, ponovo na aerodromu, ponovo check-in, boarding, samo ovog puta sve to potpuno sama. Prva stanica, Istanbul, čiji mi je aerodrom srećom bio poznat zbog prethodnih putovanja, pa nisam imala problema sa snalaženjem. Posle drugog, malo dužeg leta, slećem na aerodrom Tunis Carthage, već umorna, neispavana, uzbuđena i uplašena. Tada shvatam da se to zapravo dešava, da sam to stvarno uradila. I tu sve počinje.

Lepo su me dočekali na aerodromu i već sam tad videla šta znači podrška od strane AIESEC-a. Samo sam se prvog dana osećala kao vanzemaljac tamo, jer kada smo stigli u tu kuću, ljudi su konstantno pristizali, ja nikome nisam mogla da upamtim ime, nisam znala gde ću tačno spavati to veče, a kasnije su počeli da stižu i AIESEC-ovci, što znači da sam tog prvog dana upoznala tridesetak novih ljudi. Skroz neobičan dan.

Vrlo brzo sam se odomaćila, počela sam da se navikavam na sve, a ono što mi je najfascinantnije je to što sam se navikla na život sa još dvadeset ljudi u istoj kući. Jasno je da to automatski znači da nikada nećete biti sami u narednih mesec i po dana, što bi meni, kao osobi koja voli svoj mir i samoću s vremena na vreme, inače moglo jako da smeta. Ali ne, i to mi je nekako bilo okej.

Moj dolazak u Tunis se poklopio sa periodom Ramazana, tako je mojih prvih deset dana tamo bilo jako zanimljivo, s obzirom da sam prvi put izbliza upoznala ovakvu kulturu i običaje. Preko dana skoro da ništa ne radi, ali ima ljudi na ulicama, a u 20h, kada dođe vreme za večeru, više nigde nema žive duše. Svi se povuku u svoje kuće da posle napornog dana sednu sa svojom porodicom i večeraju. To je bio prvi, možda i najveći kulturni šok koji sam tamo doživela, ali vrlo brzo smo se navikli na ceo ’’sistem’’.

Projekat u kom sam ja učestvovala podrazumevao je rad u vrtićima ili letnjim školama. Ja sam radila u jednoj umetničkoj školi sa decom uzrasta od 5 do 8 godina. Organizovali smo razne radionice, časove crtanja, plesa, kaligrafije… Jedini problem je bio to što ta deca isključivo govore arapski, eventualno francuski, koji ja vrlo malo poznajem, tako da mi to nije puno pomoglo. Međutim, vremenom sam naučila osnovne reči i izraze na arapskom koji su mogli da mi pomognu u komunikaciji sa decom. Na taj način sam i zavolela taj njihov neobičan jezik, koji mi je prethodno bio potpuno stran. Do dan-danas pokušavam da naučim što više mogu, ide jako sporo, ali zaista uživam u tome. Kroz rad sa njima sam shvatila koliko su zapravo sva deca slična, imaju ista interesovanja, svi su otvoreni ka novim stvarima. Oni su čisti, neiskvareni, bez predrasuda, kao što su deca u Srbiji i svuda u svetu. Isto tako, provodeći vreme sa ljudima sa svih strana sveta, uvidela sam koliko me baš svako od njih podseća na nekoga iz mog okruženja, da li zbog ličnosti, načina govora, razmišljanja, gestikulacije… i onda shvatam, nije bitno da li smo odrasli u Čačku, Hongkongu, Barseloni, Hamburgu ili Tunisu, svi mi smo mladi ljudi, sličnih mišljenja, koji su tu gde jesu sa istim ciljem i to je ono što nas povezuje i što nas čini jednom velikom porodicom. Neverovatno je da sam osetila takvu pripadnost među potpunim strancima, a to je ono što u sebi nosim do danas, i uvek ću nositi. Svaka osoba koju sam upoznala na svojoj praksi, na neki način je uticala na mene, možda i nesvesno, ali ja sam im zahvalna. Zbog njih o praksi pričam kao o najboljem iskustvu u svom životu, kao o nečemu što mi je pokazalo kakav život može da mi bude, kao nešto što predstavlja početak jednog putovanja, koje ne želim nikada da prestane.

Prošlo je šest meseci otkako sam se vratila, a jedan jedini dan nije prošao da ja nisam pomislila na to koliko je meni ovo iskustvo značilo i koliko mi sada znači. Kada sam ulazila u celu priču sa AIESEC-om, nisam ni pomišljala koliko će to promeniti sve u mom životu. Zapravo, nisam ni o čemu razmišljala puno, a to sada znam, jer da jesam, verovatno bih našla previše razloga da ne odem na praksu. Da, nažalost, to sam bila ja, u strahu od rizika, od spontanosti, a znala sam da me to sprečava da budem srećna. U poslednjih šest meseci, svakog dana sam mogla da nađem razlog da budem srećna, bez preterivanja. Ljudi sa kojima provodim vreme su me čuli mnogo puta da kažem: ’’Život je lep!’’ i to je najveća promena koju sam doživela za tako kratko vreme.

Danas sam aktivni član AIESEC-a i upravo se bavim slanjem studenata na volonterske prakse. Želela sam da omogućim što većem broju mladih ljudi da doživi to nezaboravno iskustvo i svoje vreme ulažem u to, jer verujem da ima mnogo studenata koji su isto tako nezadovoljni kao što sam ja bila i verujem da im je potreban samo jedan mali ’’push’’ da krenu na life-long journey koje će ih menjati iz dana u dan. Ukoliko i ti želiš sa imaš ovakvo iskustvo za više informacija o Global Citizen programu možeš da pogledaš na www.aiesec.org.rs ili da se prijaviš na sledećem linku.

Marija Kovačević
Potpredsednica za globalni program volonterskih odlazećih praksi
E-mail: marija.kovacevic@aiesec.net