Zakon o volontiranju koji je usvojen 2010. godine prema oceni stručne javnosti ne predstavlja zadovoljavajući pravni okvir za razvoj volontiranja, pre svega zato što tretira volontiranje kao oblik radno-pravnog odnosa, a ne kao dobrovoljnu inicijativu građana. Isto tako, zakon uvodi i opštu obavezu organizatorima volontiranja da vode evidenciju o kratkoročnom i dugoročnom volontiranju, što dovodi do nepotrebnih troškova, ali i destimuliše razvoj kulture volontiranja.
Majske poplave koje su prošle godine zadesile našu zemlju, podsetile su nas koliko je u tako teškim trenucima važno da svi građani budu solidarni i da jedni drugima pružaju nesebičnu pomoć. Hiljade volontera uključilo se u akciju spasavanja ljudi, pružanja pomoći u centrima u kojima je bio organizovan smeštaj za ljude koji su ostali bez krova nad glavom, pa i renoviranja kuća nakon svega što su poplave odnele sa sobom. Dobra volja, optimizam i timski rad volontera koji su želeli da pomognu, izbili su u prvi plan. Tada je svako od nas ko je pružio bilo kakvu vrstu pomoći ugroženim ljudima, postao volonter. Neki su to čak po prvi put postali. Ono što je najvažnije, tek u takvim trenucima, javnost je shvatila koliko je volontiranje zapravo važno, šta ono znači i koliko je neophodno da se u kontinuitetu razvija. Pojedini predstavnici ministarstava su takođe isticali njegovu značajnost, ali i koliko će se raditi na tome da se ono podstiče i promoviše kao bitan oblik društvenog aktivizma. Isto tako, obećano je i da će se raditi na izmenama važećeg Zakona o volontiranju, jer je ovaj postojeći očigledno, pun nedostataka. Ali šta se sada dešava sa tom pričom? Da li će ona dobiti svoj nastavak ili će kao i većina stvari koja se jednom pokrene u našoj zemlji, ostati mrtvo slovo na papiru?
Građanske inicijative su praktično od usvajanja ovog zakona ukazivale na njegove praznine i propuste, jer radna grupa koja je pripremala predlog važećeg zakona, još u toj pripremnoj fazi nije uvažila sugestije civilnog društva koje se pre svega odnose na sam duh zakona, koji umesto da podstiče volontiranje, svodi ga na takoreći radno-pravni odnos.
“Od početka primene ovog zakona ukazujemo na potrebu da se barem pojedine njegove odredbe promene. Kada se desila situacija sa poplavama tokom koje smo imali u praksi potvrdu naših stavova koji se, pre svega odnose na kratkoročno volontiranje, Ministarstvo omladine i sporta, kao najzainteresovanije u odnosu na ostale državne organe je aktuelizovalo zahteve civilnog sektora za izmenama Zakona o volontiranju. Na žalost, tada smo se suočili sa problemom međusektorske saradnje i nerazumevanja potrebe za izmenom zakona koju je iskazalo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Do ovog trenutka održan je jedan sastanak između predstavnika ministarstva, Ministarstva omladine i sporta i organizacija mladih i/ili onih koji se bave mladima, nakon koga je civilni sektor ponovo uputio pisane predloge, sugestije i argumentaciju u prilog izmeni važećeg zakona. Postoje obećanja da će Radna grupa koja bi trebalo da izradi nacrt izmena i dopuna zakona biti formirana u najkraćem mogućem roku, ali i dalje ne znamo ko će biti članovi te Radne grupe, niti po kojim principima će ona raditi”, objasnila je Bojana Selaković, menadžerka programa za javne politike Građanskih inicijativa.
Pored Građanskih inicijativa i njihovih sugestija o izmenama Zakona o volontiranju, Krovna organizacija mladih Srbije se takođe uključila u ovu priču i uputila svoje predloge izmena i dopuna postojećeg zakona. “Otvoren je dijalog sa Ministarstvom omladine i sporta i Ministarstvom rada, uputili smo komentare, očekujemo sastanak na kome će biti formirana i zvanična radna grupa”, istakao je Marjan Cvetković, predsednik Upravnog odbora Krovne organizacije mladih Srbije.
Dakle, očigledno je da je saradnja između državnih institucija i organizacija koje se bave volontiranjem vrlo slaba, što potvrđuje i činjenica da se samo nakon godinu dana primene Zakona o volontiranju došlo do zaključka da ovaj zakon ne pruža zadovoljavajući pravni okvir, kao i da je suštinski neprimenjiv, a da se od tada još uvek ništa nije promenilo. Na Panel diskusiji koju su organizovale Građanske inicijative u saradnji sa Evropskim centrom za neprofitno pravo 2011. godine, nekoliko predstavnika organizacija koje se bave volontiranjem iznelo je svoje zaključke o zakonu, njihova iskustva o istom, ali i šta je potrebno izmeniti da bi se problem rešio. Priča je tu stala, a još uvek ne postoje ni naznake da će se nešto po tom pitanju promeniti. Da bi se volontiranje razvijalo, to zahteva adekvatnu infrastrukturu, kako na nacionalnom, tako i na lokalnom nivou, a državne institucije su u obavezi da takvu infrastrukturu pomažu u svakom smislu.
Za lica između navršenih 15 i 18 godina Zakon propisuje strožije uslove za volontiranje (saglasnost roditelja) nego što je to slučaj sa zaključivanjem ugovora o radu, koji se može samostalno zaključiti sa navršenih 15 godina.
Zakonom se detaljno normira privatno-pravni odnos između volontera i organizatora volonterskih aktivnosti, kako u slučaju dugoročnog, tako i u slučaju kratkoročnog volontiranja, iako se radi o odnosu na koji se primenjuju opšta pravila obligacionog prava. Ovaj normativni pristup ima za posledicu prenormiranost zakona i visoke transakacione troškove njegove primene, naročito na strani njegove primene. Takođe, još jedan u nizu nedostataka koje postoje u Zakonu o volontiranju jeste i taj što on zapravo ni ne prepoznaje korporativno volontiranje, kao i sve specifičnosti koje u vezi s njim postoje. Milica Mišković iz Foruma za odgovorno poslovanje, objašnjava na koji način postojeći Zakon ograničava oblast korporativnog volontiranja i predloge uz pomoć kojih bi ovaj problem mogao biti rešen.
“Ono što je najčešća zabluda šire javnosti kada je korporativno volontiranje u pitanju, jeste da je to volontiranje (neplaćen rad) nekog lica u kompaniji i ovaj Zakon je kada su kompanije u ulozi organizatora volontiranja tako i postavljen – da deluje restriktivno, stavljajući u prvi plan potencijalne zloupotrebe, a ne da podstiče angažovanje kompanija kao organizatora volontiranja koje bi na taj način, koristeći svoje resurse mogle da doprinesu društvu. U drugom slučaju, mi zapravo govorimo o obliku društveno odgovornog poslovanja u kome kompanija omogućava svojim zaposlenima da, ukoliko to žele, svoje vreme, znanja i veštine posvete društvu, omogućavajući im da volontiraju u radno vreme ili pokrivajući druge troškove volontiranja. Kako u tom slučaju, zaposleni i kompanija već imaju određeni pravni odnos, ovo pitanje bi pre svega, trebalo biti uređeno internim politikama kompanije. Te bi u tom smislu, Zakon, trebalo najpre da definiše i prepozna korporativno volontiranje i da se eventualno zadrži na zahtevu da korporativno volontiranje u kompaniji treba da bude jasno definisano internom politikom”.
Dobra ili loša strana evidencije volontiranja
Rasprostranjeno je mišljenje da je od velikog značaja za sve volontere da njihov rad bude evidentiran, kao i da svako od njih poseduje svoje volonterske knjižice u kojima bi bili upisivani njihovi sati volontiranja kao i celokupno iskustvo koje su stekli volontirajući, jer će im prvenstveno to koristiti kada budu aplicirali za budući posao.
“Jako je važno da svaki volonter ima svoju volontersku knjižicu, u kojoj će kao što je Zakonom o volontiranju i planirano, da postoji broj sati volontiranja, kao i neka nadoknada za to. Jednog dana će možda ti sati volontiranja preći u staž, barem bi trebalo da bude tako. Mladih ljudi ima puno koji su bez posla, a imaju već neke godine, zato mislim da je ključna stvar da se upisuju sati volontiranja. U tom smeru bi i trebalo da se razvija Zakon o volontiranju. Isto tako, mislim i da bi volonteri onda drugačije prilazili volontiranju i znali bi zašto to rade”, istakla je Ljiljana Konevski, direktorka Pokreta gorana u Pančevu.
Podaci kojima raspolaže Forum za odgovorno poslovanje govore da je 4155 zaposlenih u kompanijama članicama u toku 2013. godine učestvovalo u volonterskim aktivnostima u ukupnom trajanju od 9900 sati i da bi monetarna vrednost njihovog rada iznosila 3,4 miliona dinara, ukoliko bi se računalo na osnovu prosečne zarade u toj godini.
S druge strane, Milica Mišković, objašnjava iz svog ugla, kao nekog ko se prvenstveno bavi korporativnim volontiranjem, kako Zakon o volontiranju utiče na evindenciju volontiranja kada je u pitanju oblast korporativnog volontiranja, da li ga podstiče ili ipak diskriminiše.
“Druga specifičnost u vezi sa korporativnim volontiranjem, odnosi se na dužinu i trajanje volontiranja, s obzirom na to da se ono najčešće sprovodi kao tzv. ad-hoc volontiranje, koje ne zahteva više od 10 sati nedeljno, najduže 30 dana sa prekidima ili bez prekida. Tako posmatrano, kompanija ili organizacija-korisnik volonterskog rada ako se pojavljuje u svojstvu organizatora volontiranja, ne bi imala obavezu prijavljivanja i evidentiranja ovih aktivnosti, što s jedne strane, predstavlja olakšavajuću okolnost, ali otvara pitanje opravdanosti uvođenja i tačnosti evidencija o volontiranju na nacionalnom nivou, kada jedan ogroman volonterski potencijal ostaje praktično nevidljiv.
Koraci ka uspešnom rešavanju problema
Od usvajanja Zakona o volontiranju 2010. godine, preko faze njegove primene, više se nailazilo na probleme i nedostatke koje je on doneo sa sobom, što je dodatno uticalo na destimulisanje razvoja volontiranja i nepotrebnih administrativnih troškova organizatora volontiranja, nego što je pozitivno uticao na razvoj volontiranja i promovisanje volontiranja kao značajnog oblika društvenog aktivizma, ali i promovisanje ključnih vrednosti volontiranja koji su uvedene Evropskom poveljom o volonterizmu.
Građanske inicijative su u procesu donošenja trenutno važećeg Zakona o volontiranju, uputile predloge za izmenu ovog zakona. Jedan od njih, u nizu mnogobrojnih koji su upućeni, odnosi se konkretno na član 28 Zakona kojim se predviđa obaveza organizatora volontiranja da vodi evidenciju o volontiranju (kako kratkoročnom, tako i dugoročnom). Međutim, u obrazloženju Zakona se ne navode razlozi koji su opredelili predlagača da propiše i ovu opštu obavezu za organizatore volontiranja. Uvođenje ove opšte obaveze evidencije o volontiranju dodatno će nepotrebno povećati troškove volontiranja za organizatore volontiranja, ali i suprotno proklamovanoj intenciji imati negativne posledice za podsticanje kulture volontiranja i razvoj volonterstva. Kao alternativno rešenje, Građanske inicijative predložile su odredbu po kojoj će nadležno ministarstvo moći da ustanovi obavezu vođenja evidencije o volontiranju, kada su korisnici volontiranja posebno osetljive( i precizno definisane) društvene grupe.
S druge strane, Marjan Cvetković ističe da su standardizacija i vrednovanje volontera dva ključna elementa na kojima bi u budućnosti trebalo da se radi, i da to može da obezbedi samo Zakon o volontiranju. “Potrebno je da sa volonterima rade stručni ljudi I potrebna je standardizacija volonterskog menadžmenta. Da volonter bude uvek siguran da volontira da da doprinos, da nauči nešto, bude podrška, a ne situacija zloupotrebe, manipulacije ili jeftine eksploatacije. I suština je da neko vrednuje volonterski angažman”.
Nakon samo godinu dana primene važećeg Zakona o volontiranju kada se došlo do zaključka da je on suštinski neprimenjiv i da ne pruža adekvatan pravni okvir za oblast volontiranja, organizacije koje se bave volontiranjem dobile su obećanje da će se raditi na njegovim izmenama, kao i da je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja otvoreno za saradnju i da će zajedničkim snagama raditi na rešavanju ovog problema. Međutim, ni nakon ponovljenih prošlogodišnjih obećanja, da će se mnogo stvari promeniti u ovoj oblasti i da će se raditi na podsticanju i promovisanju razvoja volontiranja u našoj zemlji, još uvek se ništa nije promenilo. Dok je takva situacija, volonterskim organizacijama ostaje vrlo malo prostora i resursa da bilo šta sami učine po pitanju rešavanja ovog problema.
U međuvremenu, dok se odgovori na koje se čeka ne pojave, ostaje samo da podsetimo, ali i možda ovom porukom dopremo do onih koji još uvek ne čuju glas volontera, ili se možda prave da ga ne čuju: “Volontiranje predstavlja jedan od osnova civilnog društva, afirmišući ono najplemenitije u čoveku-pacifizam, slobodu, jednake mogućnosti, bezbednost i pravdu za sve ljude. U eri globalizacije i neprestanih promena, svet postaje sve manji, međusobno zavisniji i kompleksniji. Volontiranje, bilo da je individualno, ili gupno, je način na koji se pre svega jačaju i čuvaju osnovne ljudske vrednosti (zajedništvo, briga i pomaganje), pruža mogućnost svakom pojedincu da postane i bude odgovorni član zajednice, da pomažući drugima, uči i stiče vredna iskustva, kao i način zahvaljujući kojem se mogu uspostaviti veze koje umanjuju razlike među ljudima, i kroz zajednički rad stvaraju uslovi za zajednički život”.
Autorka: Milica Dačić
